Dušan Mićić vozio je bicikl u Sremskoj Mitrovici 9. juna 2019. godine. Dok je izlazio iz sporedne ulice i prelazio nasip preko reke oko 20.40 sati, iz glavne ulice izleteo je automobil koji ga je udario. Dušanu, tada osamnaestogodišnjaku, nije bilo spasa.
– Tog dana je bila svadba u restoranu koji se nalazi u Ulici Stevana Sremca. Restoran sa jedne strane ima parking, ali sa druge nema, te je vidljivost zbog parkiranih automobila bila smanjena. Uvek se ograđujem i govorim da sam ja kao majka pristrasna, ali zaista je bila smanjena vidljivost i svako ko je vozio tom ulicom trebalo je da smanji brzinu. Mog Dušana je udarilo drugo dete, koje je u tom momentu imalo probnu dozvolu. Četvoro dece bilo je u tom automobilu, nije bilo osobe koja bi nadzirala vozača, kao što je zakonom propisano. Na sve to, vozio je BMW koji ima daleko veću kubikažu od one koju je sa probnom dozvolom smeo da vozi – priča Marta Mićić, majka poginulog dečaka.
Kako kaže, sve se dogodilo na oko 200 metara od njihovog kućnog praga, a oni nisu bili ni svesni šta se dešava.
– Došla je saobraćajna policija, na uvid je izašao tužilac, okupilo se mnogo ljudi. Nama niko nije javio šta se desilo. Mnogi od tih ljudi poznavali su Dušana. To četvoro dece iz automobila poznavalo je Dušana. Toliko blizu kuće se sve desilo da je mogao neko da dođe da nam javi – dodaje ona.
Marta objašnjava da je njen sin te večeri krenuo kod devojke. Kako je njegova devojka okvirno znala koliko mu je vremena potrebno da stigne, zabrinula se kada ga neko vreme nije bilo.
– Njegov telefon ostao je čitav. Na njemu se videlo da mu je poslala poruku „gde si do sada, brinem“. Pošto joj nije odgovarao, zvala je više puta. Tehničar hitne pomoći koji je bio s njim u vozilu video je da telefon stalno zvoni, javio se i rekao da je Dušan doživeo saobraćajku i da je u besvesnom stanju na putu do hitne. Njegova devojka je, u šoku, najpre sa ocem odjurila u hitnu, a onda me je on pozvao da javi šta se dogodilo – priseća se Marta.
Kako objašnjava, medicinski radnici u hitnoj pomoći su se svim silama borili da ga reanimiraju.
– Zvali su i Novi Sad, i VMA, ali kada bi objasnili u kom je stanju, odbijali su ih i govorili da je to kraj. Međutim, nisu želeli da odustanu. Transportovali su ga za Novi Sad, gde je moj Dušan u 6.10 ujutru izdahnuo. Bio je moždano mrtav, lekar je rekao da mu je srce zbog adrenalina i šoka kucalo sve do 6.10 – objašnjava.
Kako objašnjava majka, veštačenje je najpre izvršeno bez obdukcionog nalaza i utvrđeno je da je automobil išao brzinom od 57 kilometara na sat, a da je moje dete na biciklu vozilo oko 12 kilometara na sad.
– Veštak je sebi dao za pravo da za nesreću krivi moje dete. Kasnije je uradio novo veštačenje, nakon obdukcionog nalaza u kom je naveo da je Dušan preminuo od posledica povreda. On je bio zdrav, prav, snažan, sportista. Neko ko je vozio 57 kilometara na sat nije mogao da mu zada tako teške povrede – tvrdi Marta.
„Na osnovu Nalaza i mišljenja veštaka sudske medicine, utvrđuje se koje su povrede konstatovane kod oštećenog Mićić Dušana, odnosno da je isti u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi zadobio pukotinasti prelom kostiju baze lobanje, tačkasto krvarenje u tikvu malog mozga i moždanog stabla, rascepe i nagnječenje tkiva levog plućnog krila, kolaps – bezvazdušnostiva pluća sa leva strane, obostrani prelom rebara, prelomi trnastih nastavaka grudnih pršljenova, prelom leve ključne kosti, nagnječenje mekih tkiva u levom čeonom predelu, u predelu levog obraza, u levom lopatičnom predelu, sa leve bedrene strane i na spoljašnjoj strani levog skočnog zgloba. Povređivanje Mićić Dušana zbirno predstavlja tešku telesnu povredu opasnu po život, nanetu zaživotno, delovanjem tupine mehaničkog oruđa. Sve povrede su mogle nastati u dinamici odigravanja predmetne saobraćajne nezgode, kontaktom povređenih delova tela sa delovima predmetnog vozila, podlogom i predmetima u okolini lica mesta. Ova nasilna, zadesna smrt je u direktno uzročno-posledičnoj vezi sa povređivanjem u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi„, navedeno je u izveštaju sudskog veštaka.
Marta dodaje da je automobil bio parkiran u trećoj brzini, te da „ne može ni da zamisli kojom brzinom je vozio“.
– Taj dan se čula ogromna škripa kočnica pod ručnom, muzika je tukla iz automobila. Ceo dan je divljao automobilom. Stajala sam napolju, otac je prokomentarisao da će ili udariti u banderu, ili će pokupiti nekoga. Nisam mogla ni da sanjam da će da udari moje dete – kaže majka.
Ističe da je u izveštaju sa mesta nesreće pisalo da nije bilo tragova kočenja, ali da je njen suprug ujutru rano otišao i fotografisao tragove.
– To nam je u skorije vreme polupriznato. Rečeno je da taj promer točkova može da odgovara automobilu, ali da nije 100 posto potvrđeno – objašnjava.
Mladić koji je automobilom udario Dušana njegov je vršnjak. Samo par meseci ranije napunio je 18 godina.
– Nije hapšen, ni priveden. Nije testiran na alkohol i narkotike. Saslušan je i pušten iste noći. Spominjali su neku bezbednost. Rekli su da je sklonjen jer Dušan ima braću. Ja u tom momentu ne znam ni ko mi je udario dete, a kamoli o kakvom sklanjanju i bezbednosti pričaju. Bila sam u Hitnoj pomoći, vrtela sam se po hodnicima. Mislila sam da, kada se tako nešto dogodi, tamo dolaze i ostali učesnici nesreće. Ali niko nije došao – priča Marta.
Kako kaže, tužilac je izašao na lice mesta, što joj je u startu bilo čudno jer zna da tužilac izlazi samo kod ozbiljnih slučajeva, „a, sa druge strane, decu nije saslušala ona, nego saobraćajni policajci„.
– Od tog momenta do oktobra nismo znali ništa. Kada smo dobili veštačenje u kom je navedeno da je vozio 57 kilometara na sat, žalili smo se. Prošlo je godinu i po dana i ništa se nije desilo. Kada je naš advokat otišao u sud po dokumentaciju, došli smo do saznanja da naš slučaj u suštini uopšte nije pod istražnim postupkom, kao da ne postoji. On ga je tada aktivirao i tek tad je sve zavedeno kao slučaj. Tada je tužilac pravno naterana da 20. oktobra 2020. godine sasluša decu iz automobila i mog muža – objašnjava.
Navodi da su se tinejdžeri iz automobila držali priče da nisu bili pod dejstvom alkohola, a da je okrivljeni dao izjavu u prisustvu advokata.
Porodica je uložila žalbu na rad tužioca. Kako Marta navodi, ona je odbijena, a dva sata nakon toga, tužilac je poslala da je odbijena krivična prijava protiv Miljana Atkovića koji je udario Dušana.
Majka napominje da je sa sugrađanima oko tri meseca pre nesreće pisala peticiju da se u spornoj ulici postave ležeći policajci i saobraćajna ogledala.
– Ta ulica je katastrofa. Nije imala ležeće, ni ogledalo na raskrsnici koja je nepregledna. Hteli smo da se postave jer ima puno dece u komšiluku, a automobili mnogo jure. Mesec i po dana nakon Dušanove smrti, stradao je još jedan čovek, takođe biciklista. Posle te dve nesreće, u ulici su se naprasno pojavila četiri ležeća policajca i saobraćajno ogledalo, tačno tamo gde je trebalo da stoji – ističe.
Marta objašnjava da su svi koji su čuli za nesreću bili u potpunom šoku.
– Nama je pet dana u kući bilo opsadno stanje zbog količine ljudi koja je došla. I danas dobijam poruke podrške. Uvek smo govorili da je Dušan, ako je imao deo krivice, to platio glavom, ali ne može da drugi deo ne snosi niko. Užasava me kako se te smrti u saobraćaju posmatraju kao da nisu ništa strašno. Ako nije strašno, gde je moje dete? – pita se majka.
Navodi da često, kako bi joj bilo lakše, piše u internet grupama u kojima su roditelji koji su izgubili svoju decu, i da „mnogo ljudi nikada nije dočekalo pravdu“.
– Nisam majka koja priča okolo da želi da linčuje tuđe dete. Ja tom detetu ne želim ništa loše, samo da snosi odgovornost za svoj deo krivice. Više tražimo istinu nego pravdu. Osećam da sam bila nepravedna prema svom detetu jer u celom procesu nisam postupila agresivnije. Ali, ipak, ne želimo da budemo agresivni, ne želimo nikoga da napadamo, želimo da se postavimo ljudski – dodaje.
– Nismo ljudi koji su napadni. Tiho i dostojanstveno smo podnosili bol odlazeći na groblje svom detetu jednom nedeljno. Život nas nije mazio. Ja sam mlada izgubila majku, suprug oba roditelja. Sada smo ostali bez sina. Deca su mu napravila mural u kraju, skoro su organizovala turnir u njegovu čast – priča Marica.
Kako objašnjava, suprug i ona su se, nakon tragedije koja ih je zadesila, potrudili da se što pre vrate na posao, da budu među ljudima.
– Skup je moj dan kad se sastavim, stavim osmeh. Imam Stefana od devet godina, rodila sam i bebicu, rekao bi čovek da je sve super. Nije to potpuna sreća, ali je, na neki način, dokaz da se neću predati u životu – iskrena je majka.
Priseća se da njen mlađi sin od šoka što mu brata više nema nije znao da pokaže emocije, a da mu se slošilo toliko da je završio u bolnici.
– Nakon dve nedelje je završio u Tiršovoj sa upali limfnih čvorova. Kad sam izgubila dete i nije mi trebalo da imam dodatni stres, borila sam se za drugo dete – objašnjava.
Kako ističe, verovala je u sud i pravdu.
– Ja sam žena koja ujutru ustane sa puno snage da izgura dan za sebe i za svoju decu. Ne mogu nikad da budem istinski mirna i srećna ako ne izguram do kraja ovo za mog Dušana – zaključuje Marta.
Povodom slučaja Dušana Mićića ni Osnovno ni Više javno tužilaštvo u Sremskoj Mitrovici nisu pokrenuli postupak. Razlog je samo njima poznat!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO