Nadnica u Srbiji sve se više plaća i gazde su spremne da odvoje veliki novac kako im hektari voća ne bi propali. Dok jedni imaju dobra iskustva sa ovim poslom, drugi se žale na loše uslove rada, rad na crno i nedostatak prava na bolovanje.
Najmanja dnevnica za sezonske radnike koji beru voće u Srbiji je 2.000 dinara, dok sve veći broj poljoprivrednika nudi 5.000 dinara, ali i dalje – radnika nema. Veliki broj vlasnika prinuđen je da dnevnice deli „šakom i kapom“, da u pomoć zove prijatelje i porodicu, kako im jagode, maline i breskve ne bi propale jer nema ko da ih obere.
Iako važi mišljenje da u sezonsku berbu voća idu uglavnom ljudi koji žive na selu, Nemanja Đurić (31) iz Beograda kaže da to zapravo nije tako. Prema njegovim rečima, prvi put je išao da radi sezonski posao dok je bio student pošto mu je trebao novac, a posle je nastavio zbog druženja i zabave.
„Išao sam u selo u okolini Deliblatske peščare da berem breskve. To nije lak posao, ali me je društvo povuklo. Dnevnice se plaćaju oko 2.000, dobijete ručak, čak i tuš. Ima i onih koji uz rakiju skrate vreme i olakšaju rad. Gazde su uglavnom korektne i suzdržane, ne obraćaju mnogo pažnje na radnike i niko vas ne proverava. Možeš da odmoriš kada hoćeš u hladnovini, ali ne ostaješ predugo, jer onda znaš da ćeš možda zaostati za drugima u poslu“, objašnjava Nemanja kako mu je protekao rad.
Kako kaže, dnevnice su kasnije bile i mnogo veće, naročito za one radnike koji imaju iskustvo u berbi i imaju dobre rezultate.
„Ipak, za nekoga ko nema mnogo iskustva, preporuka je da ne ide na poslove koji se plaćaju po napunjenoj gajbici, već po fiksnoj ceni dnevnice, jer teško da ćete iz prvog puta uspeti da uhvatite tempo onih koji dugo rade. Ako je berba voća koje raste na drvetu, to je mnogo lakše nego kada se saginješ. Kada su u pitanju maline ili jagode, kod kojih morate da se saginjete i savijete leđa, to je teško kada se radi 8 ili 9 sati. Ako posao obavite korektno, sigurno će vas zvati i sledeće sezone“, kaže Nemanja.
Kako kaže, prethodnih godina u Srbiji je dolazilo mnogo Bugara i Rumuna koji su profesionalni sezonski radnici, koji putuju po raznim zemljama u zavisnosti od sezone i rade berbe.
„Prošle godine ih je bilo manje zbog korone, što je dodatno podiglo cenu rada i zato će sezonci dobiti više, osim ako nije u pitanju voće koje je ubijeno mrazem. Ranije se dešavalo da vlasnici izbegavaju odmah da plate novac već odugovlače, pokušavaju da nagovore radnike da obave još neki, dodatni posao. Ipak, toga je sve manje, jer su radnici sve izbirljiviji„, kaže Nemanja.
Milena Bajić (55) iz okoline Osečnine kaže da je nakon otkaza koji je dobila u firmi u kojoj je radila pre šest godina počela da ide u nadničenje. To je podrazumevalo branje voća, ali i dodatne poslove, kao što je sadnja, kopanje i pakovanje.
„Uvek je bilo posla, nikad se nije desilo da radnik nije potreban, bukvalno ima posla preko cele godine. To nije baš idealan posao za moje godine zato što je jako naporan, ali šta je tu je. Kada je mnogo naporno, sednemo, ručamo, dok se često dešava da vlasnici budu uviđavani i da nam donesu piće, rashlađenje, čak i sladoled. To su već ljudi koje godinama poznajemo i sa kojima radimo“, kaže MIlena, koja se ovim poslom bavi kako bi imala novac za dvoje dece koji idu u srednju školu.
Kako kaže, ponekad i oni idu sa njom kako bi zaradili neki dinar više, kada nemaju obaveze u školi. Ipak, svesna je da to nije posao koji je dugoročan jer ima brojne mane.
„Tokom leta kada beremo maline priključi se dosta srednjoškolaca i studenta da zarade džeparac, dok stariji novac od nadnice najčešće štede za kupovinu, školovanje dece, unuka i lekova. Sezonski poslovi za mnoge su jedina mogućnost da zarade za život, dok drugi dnevnicom dopunjuju kućni budžet. Tamo se šalimo, pomažemo jedni drugima jer tako je lakše raditi, ovo je ipak težak fizički posao koji radi samo onaj ko mora„, kaže naša sagovornica.
Kako kaže, problem je što većina radnika radi bez papira i što nema pravo na bolovanje.
„Uglavnom se radi na crno, bez osiguranja. To nikome nije važno dok se nešto ne desi, a dešavale su se povrede na radu. Taj posao nema radno vreme, slobodne dane, bolovanje i godišnje odmore. Kada su svi na moru, ja berem voće. Iako se cena rada povećala zato što radnika nema, mnogi i dalje rade za male pare“, kaže Milena.
Manjak radne snage već sada se u pojedinim evoropskim zemljama oseća za određene sezonske poslove. Iako je veliki broj radnika iz Srbije odlazio u inostranstvo, očekuje se da zbog rata u Ukrajini ove godine veliki broj ostane u Srbiji.
Sistem pojednostavljene elektronske prijave koji se primenjuje od pre dve godine, povećao broj prijavljenih sezonskih radnika u poljoprivredi Srbije čak deset puta.
Prema podacima Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED), koja je učestvovala u pripremi i uspostavljanju sistema elektronske prijave, u legalne tokove uvedena je polovina od 80.000 sezonskih radnika, koliko ih, prema procenama Zavoda za statistiku, ima u poljoprivredi. Većina ih je ranije bila angažovana na crno, bez ikakvih prava, plaćenih poreza i doprinosa, a sada ih poslodavci i država tretiraju jednako kao i druge zaposlene.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Aleksandra Vasić/mondo.rs)
