Odlazak stručnjaka i zanatlija, uz poznatu migraciju medicinskog kadra, nije više budućnost nego je za privrednike postao svakodnevni problem sa kojim se sve teže nose. Oni tvrde da se posebno u građevinarstvu, prerađivačkoj industriji, metalskoj ili elektromašinskoj uveliko oseća nedostatak inženjera, IT i specifičnih stručnjaka ali da nedostaje i mnogo zanatlija i majstora, izvršioca u proizvodnji.
Iako veliki broj firmi za sada uspeva nekako da obezbedi radnike, nije retkost ni da se u sektorima gde je to moguće, u prehrambenoj industriji, poljoprivredi, na primer, već angažuju radnici iz Moldavije, Šri Lanke ili Turske, dok je u građevinskim firmama, ne računajući u to strane koje su dovele svoje radnike na gradilišta Srbije, već prisutno oko 30 odsto stranaca, najčešće iz Albanije, Severne Makedonije i BiH.
Ta radna snaga poslodavce dodatno košta, jer joj je potrebno obezbediti smeštaj, ishranu i privrednici bi radije da povećaju plate ljudima koji žive u okruženju i gde su im porodice. Neki to i uspevaju da urade, ali ih boli što država nije uočila problem, što nije spremna da se odrekne bar dela visokih poreza i doprinosa na zarade uz obavezu poslodavca da taj iznos usmere u zarade kako bi se ljudi zadržali u Srbiji.
– Od dva inženjera koji završe fakultet i steknu početno iskustvo u struci, jedan odlazi vani. Naše kompanije i kada uspeju da zaposle svršenog studenta, ulažu značajan novac u njegovu obuku, nekoliko godina on uči na terenu, ali čim dođe u kontakt sa kolegama iz evropskih zemalja, vidi da oni rade za veću platu i sam se pripremi da ode. Više od 60 odsto stručnjaka koji su otišli, nisu put razvijenih zemalja krenuli sa biroa, nego iz firme u kojoj su stekli praktična znanja. To je i razumljivo, Srbija je jedan od poslednjih vagona u Evropi, ljudi ne žele da provedu svoj život u zemlji sa lošim penzionim, zdravstvenim, obrazovnim sistemom, sa nesigurnim uslovima života – kažu u Mreži za poslovnu podršku.
Oni potvrđuju da već sada uvozimo radnike uglavnom iz susednih zemalja, gde plate nisu značajnije niže od naših, ali domaće privrednike takva radna snaga košta skuplje, imaju dodatne troškove. Kada se tome dodaju i parafiskalni nameti koji su prikrivena, ali jako značajna stavka, onda je jasno koliko je našim kompanijama teško da se nose sa svetskim kompanijama.
– Svaka nestabilnost se odražava na konkurentnost naših firmi a u ovom slučaju, pored pandemije korona virusa, dodatno se opterećuje menadžment koji umesto da brine o organizaciji proizvodnje, tržištima, naplatom potraživanja, mora da traga za radnom snagom. A posledice se već osećaju. Naši ljudi koji imaju kapital, poslednjih godina zaustavljaju razvojne investicije, čak i kada imaju povećanu tražnju i potencijal da se razviju, jer nisu sigurni da će uspeti da se izbore sa problemom nedostatka ljudskih resursa. Trenutno, to je izraženiji problem nego finansiranje proizvodnje – tvrde u Mreži za poslovnu podršku.
Prema rečima nadležnih u Srbija autoputu, u građevinarstvu nedostaju ljudi svih profila, od inženjera, tehničara i poslovođa do armirača, zidara i tesara.
– Za sada se snalazimo, uzimamo pripravnike i od njih pokušavamo da napravimo zanatlije, kada je reč o inženjerima, primamo ih odmah po završetku studija, ali i njih ima malo na tržištu, verovatno je većina već otišla vani. A dajemo solidne plate, za početnike oko hiljadu evra, oni koji vode gradilište preko 2.000, ali verovatno čemo uskoro morati da tražimo i radnike sa strane – kaže u Srbija autoputu.
Nedostatak profesionalnih vozača u putničkom saobraćaju odavno je počeo da redukuje neke linije prevoza ali se manjak među onima koji rade transport roba oseća već godinama a da još niko nije preduzeo mere kako bi se odliv zaustavio.
Poslovno udruženje Međunarodni transport, čijih se oko hiljadu članova, poslodavaca u toj grani već godinama bori da obezbedi ljude, zatražilo je u jednom trenutku pomoć Ministarstva prosvete kako bi mogli da organizuju obuku novih vozača. Dobili su odgovor da to ne može da bude deo mreže u obrazovanju, da je to trom sistem, i privrednici su prepušteni sami sebi. Po logici stvari, snašli su se tako što naše autobuse voze šoferi iz Šri Lanke ili Bangladeša, a slično je i sa kamionskim saobraćajem. Veruje se da će ista sudbina uskoro zadesiti i železnički saobraćaj.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
