Smrt na radnome zadatku, pogotovo ako je za viši cilj, ima jednu veliku prednost i jednu veliku manu. Prednost je što pokojnik dobija mučenički oreol i postane opšte obožavan, te bi svi da se ogreju kod njegove lomače. Mana je što pokojnik dobija mučenički oreol i postane opšte obožavan, te bi svi da se ogreju kod njegove lomače.
U nedelju će biti dvadeset godina od odstrela Zorana Đinđića, trenutka u kojem je budući pokojnik još bio prilično i tužno sam. I dvadeset godina u kojima nikako nije sam, naprotiv, nad njegovim se grobom nariče, ničice pada i drže besede, a broj onih koji ga zovu samo „Zoran“ raste svake godine.
Skoro da čovek pomisli kako nije reč o istom onom Đinđiću kojeg je pred smrt razapinjao ko je stigao, od Tijanića do Peščanika, sa čijim se udesom u prvom neuspelom atentatu terala šega.
O Đinđiću koji bi, sva je prilika, na prvim idućim izborima jedva prešao cenzus i danas bio ko zna šta, možda penzionisani profesor filozofije u nekoj nemačkoj varoši, možda opozicionar koji je dosadio sam sebi. Ili bi izgurao svoje pa bi, možda, Srbija već bila Švica.
Smrt na radnome zadatku, a za viši cilj, u javni prostor donela je inflaciju Đinđića, ali se, paradoksalno, time njegov lik sve više odvajao od originala i sve više postajao fikcija. Danas je „Đinđić“ belo platno na koje svako projektuje šta mu je volja. O desetoj godišnjici ubistva je „Kurir“ intervjuisao Ružicu Đinđić, te je novinar ovako pronicljivo konstatovao: „Deo intelektualne elite poredi delovanje Aleksandra Vučića sa energijom i pragmatičnošću Zorana Đinđića, što je pojedincima u DS zasmetalo.“
Ružica Đinđić je kratko rekla: „Meni to ne smeta.“ „Kurir“ je odatle izvukao naslov: „Ružica Đinđić: Vučić je isti kao moj Zoran!“
Možda bi se najuporniji beli listići sa time složili. Ostali su Đinđića uvek voleli da gledaju kao liberala evropskog kova. Neki u njemu vide levičara, neki konzervativca. Do danas su ga prisvojili i nacionalisti koji citiraju njegove poslednje intervjue, posebno u vezi sa temom Kosova. Pošto je opravdano odsutan i ne može da se sam brani od takve kanonizacije, Đinđić se domaštava ili sasvim izmišlja i u mantrama postaje šta god nekom treba.
To najviše ide na račun besramnosti onih koji bi da se očešu o slavu pokojnika, ali pomalo sledi i iz toga kakav je Đinđić stvarno bio. Mnogi kažu da je bio vizionar, ali je meni uvek padala na pamet rečenica bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita: „Ko ima vizije, neka ide lekaru.“
Jednom su Šmita pitali kako sve postiže: „Volje treba. I cigareta.“ Uvek mi je delovalo da je Đinđić imao volje.
Volje za šta? Za to da Srbija nekako, bolje pre nego kasnije, dokotrlja otprilike do onoga što većina nas zamišlja kad kaže „normalna zemlja“. I imao je volje da uradi ili kaže skoro sve, da sedne za sto sa crnim đavolima, da bi tako bilo. To mi više liči na rudarski posao nego na razbarušeno vizionarstvo. Pragmatičan do one mere koju čestitom čoveku dopušta kičma. Kompromis na steroidima, buldožer koji do dalekog cilja ide vijugavim putem.
Nekima nikad nije bio dovoljno patriota, pa su lagali da je podržavao bombardovanje. Drugima nikad nije srpsko društvo dovoljno suočio sa zločinima devedesetih, pa su od njega pravili mafijaškog kuma. Trećima je falilo nešto treće, i tako sve dok nije naciljan iz snajpera pa je u otimanju za mošti svaki od tadašnjih kritičara postao obožavalac.
U nedelju je dvadeset godina, i slutim da će to biti najmučnija godišnjica. Jer je okrugla, a mediji vole kad je okruglo. Jer je taman toliko prošlo da su Đinđića svi zasvojatali, a niko zaboravio.
Biće tekstova, govora i venaca, i sedamsto verzija Đinđića, kako već kome paše. Ali najviše će biti Đinđića kao izgovora. To je uspavanka koju pevamo sebi, da je Srbija stala kad je ubijen. Da je ubici zadrhtala ruka, ih, gde bi nam bio kraj!
Ali pogodio je, i šta se tu sad može…
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Nemanja Rujević/Danas)
