Elem, beše mu neki dan onaj indipendensdej, hjudž ameriken holidej. Toliko značajan, da ga vasceli svet slavi.
I, dođu tako na taj dan neki vanzemaljci, oće da nam rasture planetu i odu o’ma kod glavnog baje, koji je istovremeno i prezidentovdijunajtedstejs, a svi ostali su manje-više neki bednici koji su pravili tamo neke piramide, partenone i ostale pičkematerine, i objasne mu da oni nisu došli radi miroljubive koegzistencije, nego im treba neko mesto iz koga će da iscrpe sve prirodne resurse, da opustoše planetu, pa da se krenu dalje, diljem univerzuma.
Onda glavni baja njima objasni da s njim nema zajebancije, ako će neko planetu da nam uništava, mi ćemo to najbolje, ima nekoliko milenijuma kako to uspešno radimo itakoto i tomeslično.
Vanzemaljci besni, besni, ljuti naopako i rešeni da nas odstrane sa licinog mesta, pa nastave da pucaju. A onda se Vil Smit i Džef Goldblum preruše i ubiju Murata, prezident vidi ko je “vjera, a ko li nevjera“, hepiend na sve strane.
I sad, se ja pitam, što ti vanzemaljci malo-malo pa nagrnu u te amerike, pričaju američki i, uopšte, ponašaju se kao neki kauboji.
Što ne dođu, na primer, nekad i ovde kod nas, pa lepo mi njima pogaču i so, slatko i vodu, kafu i rakijicu, meze, pa sve po redu: supa, rinflajš, sarma + jagnjeća sarmica, pečenje od obe sorte, sitni kolači i torte, opet kafica, špricer, pivo, šta je već po volji, i onda: “Dete, otvori de, taj prozor, da se gosti osveže!’‘
Ako ih promaja ne ubije, ne znam šta će!
(Marina Vasić Kitanović)
