Kažu da radoznalost nije greh, ali često ume da bude neprijatna, bolna i pogubna za odnose među ljudima. U našim krajevima, gotovo da ne prođe dan a da neko ne pređe granicu pristojnosti i zapita nešto što nikada ne bi voleo da njega pitaju. Priznajmo, svi znamo kako izgleda onaj trenutak kada vas pogodi pitanje zbog kog se osetite ogoljeno, kao pod reflektorima. “A kad ćeš se oženiti?”, “Šta ti je sa ženom?”, “Koliko zarađuješ?” ili “Zašto ti sin još nije našao posao?” – lista je beskrajna, a nelagodnost još veća. I sve to, naravno, “iz najbolje namere”.
Mešanje u tuđe živote je postalo svojevrstan sport na Balkanu, i to je navika koju retko ko dovodi u pitanje. Zaboravlja se da je osnovni uslov svakog zdravog društva – poštovanje tuđe intime i granica. Nije stvar u tome što smo znatiželjni, već što tu znatiželju često pravdamo “briznošću”, a zapravo gubimo iz vida da tako povređujemo druge, urušavamo međusobno poverenje i činimo svakodnevicu težom nego što treba da bude.
Tuđa vrata nisu tvoja briga, kaže stara narodna, a ta izreka danas zvuči mudrije nego ikad. Kada ulazimo u tuđe živote bez poziva, šaljemo jasnu poruku da nas više zanima tuđa privatnost nego sopstveni mir. Nije čudo što mnogi ljudi postaju zatvoreniji, nepoverljiviji, i što među nama raste zid nevidljivih tenzija i neizrečenih nezadovoljstava. Nema veće ironije od toga što društvo koje se kune u zajedništvo i prijateljstvo, istovremeno ne zna gde prestaje pravo na radoznalost, a gde počinje tuđa sloboda.
Mnogi će reći da “samo pitaju”, da to nije ništa strašno, da je to deo naše kulture. Ali, istina je surova: nije stvar u tome šta je deo kulture, već šta je stvar dobrog vaspitanja. Pristojan čovek ne pita ono što ga se ne tiče. Ne procenjuje tuđe izbore, ne meri nečiju sreću tuđim aršinom, ne ulazi u tuđe dvorište osim ako nije pozvan. Guranje nosa u tuđi život nije odraz snalažljivosti, ni mudrosti, ni bliskosti. To je najčešće znak da ne znamo da budemo zadovoljni sobom, pa bežimo u tuđe priče kako bismo zaboravili sopstvene nesigurnosti.
Posebno je važno naglasiti da ovakvo ponašanje ne šteti samo onome kome su upućena ta suvišna pitanja. Ono menja i one koji ih postavljaju. Lako je navići se na komentarisanje, ogovaranje i mešanje ali, što se više bavimo tuđim životima, manje brinemo o svom. To nas odvodi u začarani krug tračeva, zlih jezika i stalnog poređenja, iz koga je teško izaći. Gubimo energiju na pogrešne stvari, gradimo pogrešnu sliku o sebi i svetu, a na kraju ostajemo prazni i nezadovoljni.
Vreme je da kao društvo povučemo jasnu crtu. Svi mi imamo pravo na svoj život, svoje odluke i svoju privatnost, baš kao što imamo i odgovornost da to pravo poštujemo kod drugih. Niko nije dužan da odgovara na pitanja koja ne želi, niti da pravda svoje izbore pred radoznalim publikom. I nema ničeg pogrešnog u tome da nekome otvoreno kažete: “To nije tvoja stvar.” Pravi maniri nisu samo lep gest za stolom, već unutrašnja disciplina da znaš gde treba da staneš.
Ako želimo da gradimo zdrave odnose, potrebno je više slušanja, a manje ispitivanja. Više podrške, a manje suda. Više empatije, a manje radoznalosti. Poštovanje tuđih granica je temelj svakog poverenja. Kad to naučimo, naučićemo i kako da budemo bolji ljudi sebi i drugima. Sve ostalo je samo nepotrebna buka, koja nikome nije donela ništa dobro.
Zato sledeći put, pre nego što postaviš pitanje koje te ne treba zanimati, seti se tuđa vrata nisu tvoja briga. Tvoj život je dovoljno vredan i zanimljiv. Posveti se njemu. Ostalo pusti…
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
