Tužni skupe i ucveljena porodico, prvi put sam u ovoj ulozi, a osećao sam snažnu potrebu da izgovorim neku reč. Ko je poznavao pokojnika i njegov ponekad uvrnuti smisao za humor, zna da bi sad, samo da može, a videvši me kako se preznojavam strepeći da nešto ne pogrešim, jedva dočekao da mi kaže: „Branislave, ti si to na meni našao da se vežbaš?„
Poslednje što bih želeo je da moj oproštaj od ovog dragog čoveka bude jedna od onih suvoparnih, od emocija operisanih govorancija u kojoj se ko pred islednikom taksativno izgovaraju biografski podaci. O detinjstvu je valjda dovoljno ako vam kažem da je rođen u isto vreme dok su Hitlerovi avioni Beograd zasipali bombama, baš 6. aprila ’41.
Imao sam tu sreću da mi vaš muž, otac, deda, prijatelj, bude nastavnik. Imali smo deset godina kad je taj sitni čovek sa špicastom bradom i očima koje šaraju ispod naočara ušao u učionicu i predstavio se: „Maj nejm iz Mitar, ajm from Džarak.“ Mi deca zbunjena, gde mu je Džarak, onda saznamo da bi neki Englez tako pročitao ime njegovog sela. Bilo je još nastavnika koji su nam bili dragi, ali Mitar…
I to ne zato što je poklanjao ocene, što on nije radio, nego zbog svog specifičnog odnosa prema nama deci. Čovek se s nama igrao, svirao violinu, pravio kvizove, pričao anegdote i tako nas naveo da njegove časove dočekujemo s radošću, a koliko smo pored njega naučili videlo se kasnije, u srednjim školama, gde su Mitrovi đaci odskakali.
Hoću koju reč o Mitru kao čoveku, a nije mu život bio igra, iako je on ostavljao utisak da jeste. Sticajem okolnosti, imao sam sreću da par puta s njim provedem po par sati u „čašici razgovora“ i da čujem i neke teške životne priče, kao što je priča o dečaku Edinu u školi u sirotinjskom delu Brčkog koji je svom tada učitelju Mitru opsovao nanu, misleći da je ovaj kriv što je ostao bez užine, pa se Mitar, naravno ni kriv, ni dužan, polomio tražeći kako da tom dečaku i još nekoj deci tu užinu obezbedi, a toj deci je to u teška vremena život značilo. I uspeo je.
A jednom je podizao neki kredit, trebalo je svojoj deci kupiti zimsku obuću i odeću, bio je potreban potpis direktora škole, obična formalnost. Pita sekretara, je l’ potpisao. Nije. Kuc-kuc. Onda je taj isti direktor dao sebi za pravo da Mitru drži političku tiradu, moglo mu se, spominjao mu je i pokojnog oca, a Mitar je u sebi prevrtao: „Ako mu odbrusim, kako ću kući, deca već izabrala zimske čizmice i jaknice, a ako to ne uradim, kako ću sebe da trpim?„
Nije dao na sebe, bahatom direktoru se nije dopalo to što je čuo, ali deca su ipak bila opremljena za zimu.
U jednom od tih naših druženja govorili smo o svačemu, pa i o engleskom i nekako smo došli i do filma Tačno u podne sa Gari Kuperom i tu smo se sporečkali oko naziva filma, a kako su sad informacije na klik, na internetu pronađem bioskopski plakat i nije mu baš bilo pravo, jer nije u redu da učenik nešto zna bolje od nastavnika, ali brzo smo prešli preko toga. I eto, nekom igrom slučaja, kako to samo život ume da uredi, ispraćaj našeg dragog pokojnika zakazan je za exactly at noon iliti High Noon.
Ono što je važno je da svi vi kojima je Mitar u srcu znate da je bio uspravan čovek i da su ga đaci voleli. I još samo ovo, juče je bilo tačno godinu dana kako je umrla moja majka i ceo dan sam se borio s emocijama, a onda je do mene stigla vest koja bi sama bila prepuna čaša…
Počivaj u miru dragi čoveče!
(Branislav Markićević)