Sive zatvorske dane osuđenici Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici boje u umetničkim radionicama, gde slikaju, vajaju, rezbare, pišu, izdaju svoje novine.
Osuđenici-umetnici učestvuju na izložbama i kulturnim manifestacijama širom zemlje, a prodajom svojih umetnička dela ostvaruju solidan mesečni prihod. U hodniku jedne od zgrada unutar Kazneno-popravnog zatvora, najvećeg na Balkanu sa preko 2.000 osuđenika, odjekuju akordi benda „Visoki rizik„. I ništa ne bi bilo čudno da ispred svake zgrade ne dežuraju čuvari, dok osuđenike za vreme rada umetničkih radionica u stopu prate vaspitači ove ustanove.
– Gledaš ove sive, zastrašujuće zidine svaki dan i imaš sve vreme ovoga sveta na raspolaganju. Ubilo me to da nema moje gitare koju sam poneo „iz onoga sveta“ – započinje priču Miloš Popović, koga smo sa drugarima muzičarima zatekli kako vežba u zatvorskom klubu.
Naoko vedar i nasmejan mlad čovek, bio je, kaže, novinar nekoliko poznatih dnevnih listova, a upravo pred lišavanje slobode pre desetak godina pratio je političke teme u jednom beogradskom nedeljniku.
– Radije ne bih o tome, teška priča, dovoljno je reći da sam iz Zemuna – nevoljno se osmehuje – samo da izađem, o tome sanjam. Dotle ovde vežbam, sviram, pišem tekstove, komponujem, muzika je ovde spas.
Do njega za klavijaturama Novosađanin Siniša Delibos, muzičar i pisac, jedan od urednika zatvorskog književnog časopisa „Putevi“.
– Čovek drugačije razmišlja iza rešetaka nego na slobodi. Ovde se sve emocije pojačavaju do maksimuma, do pucanja. Tamo nisam ni znao za svoje spisateljske sklonosti, tek sam ovde razvio taj talenat. Pišem i poeziju i prozu, iza mene je stotinak pesama i jedan roman. Objavio sam ih u časopisu „Sunčani sat“, učestvujem na Festivalu „Lux verbi – svetlost reči“ u Sremskoj Mitrovici, a redovno gostujemo i na zatvorskim danima širom Srbije – kaže Siniša.
U pratnji vaspitača i zamenika upravnika KPZ Nebojše Draganovića nastavljamo do rezbarske radionice. Tu za radnim stolom sa alatom zatičemo Dragana Puzića iz Bogatića, auto-limara, već tri godine vajara.
– Da nije bilo zatvora, radio bih u autolimarskoj radionici, a sudbina je učinila da ovaj dar od Boga otkrijem ovde, iza zidina. Gledao sam starije osuđenike kako rezbare i navukao se. Obožavam ovaj rad, time ću se i na slobodi baviti, sav sam u tome. Radim u orahu, lipi, trešnji… Radim sve, verske i svetovne motive, običaje, prirodu, decu, žene, život u svim nijansama, sve čega se sećam – priča Dragan. Pribor, alat, sirovinu, sve to vajarima i rezbarima nabavlja zatvor, dok od prodaje umetnina, veli, dobro zaradi, taman za kantinu, a pretekne i nešto da pošalje porodici.
Put nas zatvorskim krugom dalje vodi do biblioteke, gde nas sačekuje bibliotekar Dragan Vukašinović, još pet godina pa slobodan čovek, napominje. Dva zatvorska bibliotečka odeljenja raspolažu sa ukupno 14.000 knjiga, a člansku kartu ima 1.800 osuđenika koji vredno čitaju, kaže bibliotekar.
– Ovde se čita više nego tamo kod vas, tvrdim. Osuđenici čitaju sve, ovi sa kraćim kaznama lakša štiva, bestselere poput Šeldona, Robinsa… Ovi što su ovde duže imaju i više vremena, pa polako iščitavaju i analiziraju gromade Dostojevskog, Tolstoja, Remarka, od naših Andrića, Crnjanskog… Imamo za svakog ponešto, lek za dušu – priča Vukašinović.
Zatvor je u potpunosti opremljen svim sadržajima, imamo pozorišnu i bioskopsku salu, crkvu, učionice i čitaonice, a svake godine pedesetak osuđenika završi osnovnu i srednju školu. Ima jako puno zainteresovanih i za fakultetsko obrazovanje, pa ozbiljno razmišljamo da osuđenim licima pružimo i tu mogućnost.
Unutar zatvora radi nekoliko sekcija, a 60 osuđenika redovno posećuje umetničke radionice, objašnjava zamenik upravnika KPZ Nebojša Draganović i sam pisac poezije.
(SMPress)
