Praznici su nekada dolazili tiho. Bez pompe, bez svetlećih ukrasa mesecima unapred, bez reklama koje viču na svakom koraku. Znalo se da dolazi praznik, ne zato što je neko to najavio iz izloga, već zato što se u kući menjala atmosfera. Ljudi su usporavali, zastajali, okupljali se. Osećalo se u vazduhu, u tišini, u mirisu hrane, u duhu doma.
Praznici su nosili smisao. Bili su vreme za ljude, za porodicu, za bliskost, za zahvalnost. Čak i kada se nije imalo mnogo, bilo je dovoljno. Jer smisao praznika nikada nije bio u bogatstvu, već u prisustvu.
Danas, praznici dolaze rano, glasno i često prazni iznutra. Božić, kao možda najvažniji praznik u godini, najbolji je primer toga. U mnogim zapadnim zemljama, proslava Božića počinje već u novembru. Svetla, dekoracije, praznične reklame, popusti i sezonske kampanje preplave sve oko nas. Poruka je jasna. Ako ne kupuješ, ne učestvuješ. Ako ne trošiš, ne slaviš.
Konzumerizam je od Božića napravio sezonu prodaje. Suština se povukla pred spiskovima, korpama, računima i upakovanim emocijama. Kupovina je postala osnovni način izražavanja ljubavi. Poklon se smatra potvrdom pažnje, a sve ono što Božić zapravo jeste, kao što su rođenje, skromnost, tišina i vera, potisnuto je jer ne može da se proda, ne pravi profit i ne staje u reklamu.
U toj trci za savršenim praznikom, mnogi ostaju umorni i prazni. Jer ono što nam se stalno pokazuje kao ideal zapravo ne postoji. Iza srećnih slika na društvenim mrežama često stoji iscrpljenost, pritisak i osećaj neuspeha. Ljudi se upoređuju, trude se da ispune sve što se od njih očekuje, a zaboravljaju da ih niko ne pita kako se stvarno osećaju.
Tehnologija sve to dodatno pojačava. Praznici se više ne dočekuju u tišini, nego uz stalna obaveštenja, reklame i algoritme koji nas prate na svakom koraku. Sve je uvek tu, nadohvat ruke, osim onog najvažnijeg, a to je mir. Dok gledamo tuđe savršene praznike, zaboravljamo da svoj još nismo ni osetili.
Umesto da se saberemo, mi se rasipamo. Umesto da se približimo jedni drugima, sve smo dalje, svako u svom telefonu, u svom digitalnom mehuru. Praznici se ne slave za stolom, već u aplikacijama. Sve se prikazuje, sve se meri, sve se ocenjuje. A ono što se ne vidi, to polako nestaje. U svemu tome, duhovni smisao se gubi. Praznik ostaje u kalendaru, ali više nije u nama. Slavimo ga jer tako treba, ali ne znamo više šta tačno slavimo. Ponavljamo običaje, ali ne znamo više šta znače. I sve je više ljudi koji se, posle svega, osećaju prazno.
A odgovor na to nije ni nov, ni komplikovan. Zato što smo zamenili tišinu bukom, suštinu ambalažom, ljude stvarima. Zamenili smo smisao oblikom. Ali nije kasno.
Praznici mogu da povrate smisao. Ne kroz kampanje i trendove, već kroz male, obične stvari. Tako što ćemo kupiti manje, a biti prisutniji. Tako što ćemo ugasiti telefon bar na jedan dan. Tako što ćemo više slušati, a manje upoređivati. Tako što ćemo umesto savršenog poklona pružiti iskrenu pažnju. Tako što ćemo otvoriti vrata, a ne samo poruke.
Dovoljan je jedan zagrljaj, jedna ruka na ramenu, jedan pogled bez reči. Dovoljno je da nekome kažemo da ga volimo, da nekome oprostimo, da se setimo onih kojih više nema i da budemo zahvalni za ono što jeste, a ne tužni zbog onoga što nije. Praznik ne mora da sija spolja da bi bio svetao. Dovoljno je da nas podseti na ono što je tiho, a najvažnije. Na ono što se ne kupuje. Na ono što nas povezuje.
Zoran Hardi
Cybersecurity Specialist │ AI Threat Analyst
B.Eng. in Information Technology
