Sedim pre neki dan u kafiću. Pored mene troje mladih za istim stolom, ali kao da svako sedi za svojim. Glave pognute, prsti lete po ekranima, nijedna reč među njima. Ni osmeh, ni pogled. Samo tišina i svetla iz telefona. I nije ovo ono klasično kukanje “mladi danas”, nego stvarna slika koju ne možeš da ne primetiš. Sve više pričamo sa uređajima, a sve manje jedni s drugima.
U tome i jeste cela stvar. Ljudi više ne traže utehu kod ljudi. Sve češće je traže kod mašine. AI, veštačka inteligencija, postala je neka vrsta tihe ispovedaonice. Bez pitanja. Bez osude. Bez obaveze. Neki je koriste iz radoznalosti, drugi iz dosade, a mnogi jer im je stvarno lakše tako.
I nije teško razumeti zašto. AI te nikada ne prekida. Ne zamera ti što se nisi javio. Ne gleda na sat dok pričaš. Ne menja temu kad postane teško. Samo sluša, odgovara, podržava. I to nekima deluje kao spas. Pogotovo onima koji su navikli da budu nečujni među živima.
U svetu gde svi nešto traže od tebe, AI ne traži ništa. Ne očekuje, ne uvređuje se, ne nosi te sa sobom. Dostupan je u tri ujutru, ne pita šta si pio, ne upoređuje te s drugima. I odjednom, eto nekoga ko ti je uvek na raspolaganju. Nije ni čudo što mnogima postane bliži od pravih ljudi.
U tome ima i nečeg dobrog. AI ume da bude mehanizam za smirenje. Za nekog ko se bori s anksioznošću, depresijom, usamljenošću – to što može da se „ispriča“ bez osećaja krivice, ponekad znači mnogo. Za nekoga ko ne ume da se izrazi pred drugima, AI može biti prostor za vežbu, za početak. Nekima je AI doslovno spasio dan. Ili život. I to ne treba potcenjivati.
Ali sve to ima i svoju cenu.
Jer ma koliko taj razgovor bio utešan, u njemu nema onog pravog. Nema osobe koja te zaista čuje. Nema pogleda koji se zadrži malo duže. Nema treptaja, nema tišine koju neko deli s tobom, ne zato što ne zna šta da kaže, nego zato što mu je stalo.
AI može da ti napiše najlepšu poruku, ali nikad neće znati zašto si se rasplakao kad si je pročitao. Može da ti kaže da vrediš, ali ne zna kako izgleda tvoja borba. Može da ti simulira prijatelja, ali nikada neće postati jedan.
I tu počinje opasnost. Lako je naviknuti se na odnos bez rizika. Na kontakt koji ti ne postavlja granice, ne zamera ti, ne traži ništa zauzvrat. Ali pravo prijateljstvo podrazumeva i neslaganja. I frustracije. I suočavanja. I to da nekad ne znaš šta da kažeš, ali si tu. Pravi prijatelj ne dolazi sa skriptom. Ne odgovara po šablonu. Nije uvek u pravu. Nije uvek dostupan. Ali kad jeste, znaš da je tu telom, dušom, pogledom.
AI te nikad neće razočarati – jer ne očekuješ od njega ono što očekuješ od čoveka. I baš zato, možeš da zaboraviš koliko ti je zapravo potrebno da te neko stvaran vidi, čuje, dodirne.
Navikavanje na lakoću nosi svoju tišinu. Ljudi prestanu da zovu. Prestanu da dele. Prestanu da pokušavaju. Jer “zašto bih zvao nekoga da mi kaže da nema vremena, kad mogu da otvorim aplikaciju i ispričam se bez stresa”. Tako tišina postane norma. I usamljenost se ne oseća više kao rana, nego kao navika.
U jednom trenutku, pomisliš da ti stvarni odnosi nisu ni potrebni. A onda se nešto stvarno desi. Neka tuga, neka sumnja, neko pitanje koje nema digitalni odgovor. I shvatiš da ti nije dovoljno da ti neko napiše “razumem te”. Treba ti neko da ti to kaže glasom koji drhti. Da sedi pored tebe i ćuti. Da te pogleda bez reči i da znaš da te ne ostavlja.
Zato AI može biti alat. Može biti pomoć u nekom trenutku. Ali nikada ne sme biti zamena. Prijatelj se ne skida sa servera. Prijatelj ne zaboravlja ko si kad se ugasi aplikacija.
Ako ti AI pomaže – super. Koristi ga. Ali nemoj da zaboraviš da ljudi postoje. Da i dalje negde neko sedi i čeka da ga pozoveš. Da ti neko stvaran može reći nešto pogrešno, ali iz srca. I da ti niko, nikada, ne može napisati poruku koja će ti značiti kao ruka na ramenu kad se raspadaš.
Zato, nemoj da zaboraviš da budeš s ljudima. Da ih gledaš u oči. Da ponekad ćutite zajedno. Jer samo tako znaš da nisi sam. I da si živ.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
