Danas, kada svet izgleda povezanije nego ikada, ljudi su u stvari sve udaljeniji. Umesto da budemo tu jedni za druge, mi se povlačimo. U žurbi, u obavezama, u tišini. Zaboravljamo ono najvažnije: da budemo ljudi drugima. Da se pogledamo u oči, da saslušamo, da budemo prisutni.
Nekada je bilo drugačije. Ljudi su imali manje, ali su više delili. Komšije su se znale, pomagale i držale zajedno. Vrata kuća nisu se zaključavala. Nije bilo mnogo, ali je bilo dovoljno jer je postojala bliskost. Dovoljna je bila ruka na ramenu, osmeh na ulici, reč utehe. Danas imamo više stvari, ali manje međusobnog razumevanja.
Zatvorili smo se iza ekrana i zidova. U zgradama punim ljudi caruje tišina. Znamo stotine imena na mrežama, a ne znamo ko živi pored nas. Svi nešto jurimo, a retko gde stižemo. I što više imamo, to manje delimo. I što više govorimo o napretku, to manje osećamo toplinu. Počeli smo da se delimo. Na one koji imaju i one koji nemaju. Na svoje i tuđe. Na podobne i neprihvatljive. I to ne samo zbog novca ili položaja, već zbog jezika, vere, porekla, mišljenja. Zaboravljamo da nijedna vera, nijedna istinska vrednost ne uči mržnji. One nas uče da budemo ljudi jedni prema drugima.
U tim podelama postajemo slabiji. Ne zato što nas neko spolja napada, već zato što iznutra pucamo. Kada smo razjedinjeni, lakše nas je manipulisati. Lakše nas je uplašiti. Lakše nas je posvađati. Što više verujemo u ono što nas razdvaja, to manje ostaje onoga što nas povezuje. Tada nemamo ni mir, ni sigurnost. Ostaje samo praznina.
Predrasude rastu tamo gde nema razgovora. Mrzimo ono što ne znamo, bojimo se onoga što nikad nismo pokušali da razumemo. Učimo ih od malena, kroz šapat, kroz podsmeh, kroz ćutanje. A kad ih ne prepoznamo na vreme, puštaju duboko korenje. Da bismo se oslobodili predrasuda, moramo ih videti. Moramo priznati da postoje. Naučiti sebe i druge da nisu istina, već navika. Da su sve prepreke koje pravimo među ljudima naučene. I da mogu da se promene. Prava promena ne briše ono što jesmo. Ona nas širi, ne umanjuje.
Društvo smo koje sve manje gleda oko sebe. Sve ređe pitamo jedni druge kako si. Sve češće okrećemo glavu. Zatvaramo se i to zovemo slobodom. Ignorišemo i to zovemo pravom. A u stvari, gubimo ono najvrednije, bliskost. Bliskost ne mora da bude velika ni skupa. Potrebna je samo pažnja. Pogled koji vidi. Ruka koja ne prođe pored. Prisutnost koja ne traži mnogo, ali znači sve. Potrebno je da u drugom čoveku prepoznamo nešto svoje. I da reagujemo kao da je tuđa bol i naša. Jer jeste.
Nekada se znalo da niko nije sam. Danas, uprkos svim porukama, pozivima i objavama, usamljenost raste. Nedostaje reč, nedostaje prisustvo, nedostaje bliskost. Nedostaje ono što nijedan uređaj ne može da zameni, ljudska prisutnost koja greje i povezuje. Možda ćemo ponovo naučiti da volimo bližnje kada prestanemo da se bojimo bliskosti. Kada odlučimo da srušimo zidove koje smo sami podigli. Kada se setimo da deliti sebe znači postojati punim srcem. Kada odlučimo da budemo nečija sigurnost, a ne prepreka.
Ljubav prema drugome nije nešto što se mora. To je ono što nas čini ljudima. To je ono što ostaje kad sve drugo nestane. Kad to ponovo pronađemo, svet neće biti savršen, ali će biti više naš. Biće topliji, sporiji, dublji. I nećemo rešiti sve probleme, ali ćemo biti nekome razlog da se ne preda.
Kada ćemo prestati da ne volimo bližnje svoje? Možda onda kada prestanemo da čekamo i sami priđemo. Kada umesto osude ponudimo razumevanje. Kada odlučimo da budemo tu, onako kako bismo želeli da neko bude tu za nas.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
