Slavoljub Slavko Vorkapić proslavio selo Dobrinci u blizini Rume. Sarađivao u više od 50 svetskih filmskih ostvarenja. Na premijeri prvog filma i Čarli Čaplin. Sa 13 dolara u džepu otisnuo se na dug put “preko bare”
Selo Dobrinci postalo je svetski poznato po Slavoljubu Slavku Vorkapiću (1894-1976), američkom filmskom teoretičaru, montažeru i reditelju, koji je rođen u ovom sremskom mestu.
Kao mladić avanturističkog duha, Slavko se sa 26 godina i jedva sakupljenih 13 dolara u džepu, otisnuo u Ameriku i krenuo u ostvarivanje dugoočekivanog sna. Preko “bare” ga odmah zapažaju po lepim crtežima, koje je prodavao da bi došao do nekakve zarade, a kasnije ulazi u svet filma, gde sa poznatim glumcima i režiserima sarađuje, što je bila njegova najveća želja, da se oproba u filmskoj industriji. Dobričani u njegovu čast postavili su spomen-ploču u centru sela, koja danas čuva uspomenu na Slavka Vorkapića.
Vorkapić se rodio 17. marta 1894. godine, a školu je učio u Sremskoj Mitrovici i Zemunu. Posle šestog razreda gimnazije, prešao je u Beogradi upisao se u tadašnju Umetničku zanatsku školu. Godine 1912. dobio je stipendiju Matice srpske i nastavio studije na Slikarskoj akademiji u Budimpešti. Međutim, te godine rat ga zatiče kod sestre u Kruševcu, ali brzo dobija posao nastavnika crtanja u gimnaziji u Kratovu.
Posle povlačenja, preko Crne Gore i Albanije, dospeo je sa ostalim izbeglicama u Francusku. U Parizu je odmah primljen u Akademiju lepih umetnosti, a kasnije nastavlja slikarske studije u slobodnoj akademiji Ranson na Monparnasu. Međutim, ljubav prema filmu sve se više manifestuje, i izvrsni američki filmovi sa Čaplinom, Daglasom Ferbanksom, Viljemom Hartom i drugima, sve ga više učvršćuju u uverenju da će on svoje namere, ideje i snove najbolje moći da ostvari kroz film.
U tom periodu, francuski film je “tapkao u mestu”, pa je Vorkapić osetio da “to nije to” i da ako želi – a želeo je da stvori nešto umetničko – jedino može da postigne samo u SAD. Najzad mu se sreća osmehnula. Jedan naš iseljenik koji se vraćao u Ameriku dao mu je adresu svog prijatelja u Njujorku, što je Slavko prihvatio, a on ga kao slikara preporučio jednoj modnoj radnji. Vlasnik radnje ga angažuje da crta reklame, uz nedeljnu platu od 25 dolara. Ali, kada je od jedne bogate Amerikanke, za izradu portreta dobio 150 dolara, Slavko se posle četiri meseca provedenih u Njujorku, seli u San Francisko, gde počinje da radi u konzulatu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na popunjavanju pasoša. Međutim, tu se nije dugo zadržao i prelazi u Los Anđeles, gde se zapošljava kod jednog fotografa.
– Jednog dana ušao je u atelje mlad i elegantan gospodin i upitao da li je jedna od mojih izloženih slika za prodaju. Bio je to Reks Ingram, čuveni reditelj nemih filmova i suprug čuvene glumice Alise Teri Ingram. Kupio je sliku i počeli smo da sarađujemo – ispričao je Slavko u pismu, koje je dostavio njegov brat Ranko, a ostalo je zabeleženo u Spomenici Matice srpske.
U to vreme Vorkapić se upoznaje sa čuvenim filmskim radnikom Robertom Florijem, koji o filmu kao o umetnosti ima isto mišljenje kao i Slavko. Njih dvojica snimaju svoj prvi film “Život i smrt holivudskog statiste br. 9413”. To je mala satira o bednom položaju filmskog statiste u Holivudu, koji po svaku cenu želi da se pojavi na velikom platnu. Ovaj film je prikazan pred odabranom publikom, među kojima su bili Čarli Čaplin, Ernest Lubič, Daglas Ferbanks…
Posle ovoga Slavku se otvara put. Prema nekim zapisima, on je sarađivao kao autor montažnih scena u više od 50 dugometražnih igranih filmova. Sarađivao je sa Džonom Hofmanom na kratkometražnom filmu “Fingalova pećina” i mnogim drugim. Iako se posle tri decenije boravka u Americi vratio u Jugoslaviju, posle šest godina provedenih u svojoj zemlji, odlazi ponovo u Ameriku, gde je nastavio da predaje. Umro je 20. oktobra 1976. u Španiji, prilikom posete sinu, gde je i sahranjen. Vorkapićev doprinos su visoko ocenili mnogi velikani filmske umetnosti, kao što su Robert Siodmak, Vilijam Fridkin, Frank Kapra…
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(S. Kostić)
