Sve je počelo jedne tihe sremske noći, kada je izvesni meštanin, vraćajući se iz kafane u stanju povišene duhovne svesti, prijavio da je na kraju ulice video tri časne sestre kako se kreću bez reči, u dugim crnim odorama. Prema njegovom svedočenju, jedna je navodno pogledala pravo u njega, druga se nasmešila, a treća — što je posebno zabrinulo istražne organe — nije imala kišobran, iako je padala kiša. Do jutra su tri časne sestre postale sedam, od kojih su dve letele, jedna nestajala na raskrsnicama, a preostale četiri navodno pitale prolaznike gde se nalazi najbliža pekara.
U jednoj varoši tvrdili su da se pojavljuju tačno u ponoć. U drugoj, da dolaze noću posle jedan. U trećoj su bili sasvim sigurni da se javljaju između pola dva i tri, mada je jedini svedok priznao da je u to vreme uglavnom bio zaokupljen pregovorima sa sopstvenim nogama.
Narod je, dakle, imao precizne podatke o pojavi koju niko nije umeo pouzdano da opiše. Deca su počela ranije da dolaze kući. Pojedini roditelji, koji godinama nisu uspevali da ih odvoje od mobilnih telefona, najzad su pronašli vaspitnu metodu bez mesečne pretplate: „Ako ne dođeš odmah, odneće te časne sestre!“ Metoda se pokazala izuzetno efikasnom, mada nije poznato da li je više doprinela roditeljskom autoritetu ili opštem padu poverenja u monaštvo.
Ni odrasli nisu ostali imuni. Ljudi koji su do juče objašnjavali kako se ničega ne plaše, osim eventualno poreske uprave, počeli su da zaobilaze sopstvene ulice. Neki su prestali da izlaze noću, dok su drugi nastavili da izlaze, ali su sada iz kafića odlazili u grupama, držeći se jedni za druge kao da prelaze minsko polje. Najhrabriji su, naravno, tumarali gradom do nekog doba i objašnjavali da se oni ne plaše. Samo, eto, ne bi bilo loše da se neko raspita šta te žene zapravo hoće.
Posebnu kategoriju činili su oni koji su se kući vraćali u cik-cak liniji, čiji je zdrav razum i logika u tim trenucima uzimala bolovanje. Njihova svedočenja bila su najdramatičnija, jer su se časne sestre, po svemu sudeći, pojavljivale baš tamo gde je put, ničim izazvan, postajao nemiran.
Stručnjaci za lokalnu narodnu psihologiju, kojih u svakom sremskom selu ima najmanje trojica, zaključili su da je reč o drevnoj pojavi, staroj koliko i Srem, možda čak i starijoj od prvog registrovanog špricera. Kada se priča dovoljno raširila, pojavili su se i ljudi koji su u njoj prepoznali mnogo više od neobičnog noćnog događaja.
Jedni su tvrdili da je sve dokaz moralne propasti društva. Drugi su govorili da je posredi organizovana provokacija. Treći su zahtevali hitnu sednicu kriznih štabova, jer, kako su objasnili, ako se danas pojave časne sestre, sutra će se pojaviti neko drugi, a prekosutra više niko neće znati ko je nadležan za ponoćna prikazanija. Politički najspretniji odmah su shvatili da je priča idealna za predizbornu upotrebu. Nema fotografija, nema jasnih svedoka, nema materijalnih dokaza, a svako može da dopuni događaj po sopstvenoj potrebi. Ukratko, savršen politički resurs.
Jedan lokalni politički lider, čije ime ne navodimo jer bi moglo da bude zamenjeno imenom bilo kog drugog lokalnog lidera, najavio je da će, čim dobije odgovarajuću podršku građana, uvesti noćne patrole, komisiju za paranormalne pojave i poseban telefonski broj za prijavu sumnjivih odora.
„Nećemo dozvoliti da nam neko plaši decu i remeti miran san naših građana“, poručio je, ne precizirajući kako će razlikovati časnu sestru od žene koja se vraća iz druge smene u fabrici, niti kako će razlikovati opasnu pojavu od komšije koji je ranom zorom krenuo po vruć burek.
Njegov politički protivnik odmah ga je optužio da je izmislio čitavu priču kako bi skrenuo pažnju sa predizborne kampanje. Treći je izjavio da su obojica u pravu i predložio osnivanje međuresorne komisije. Srem je, činilo se, konačno pronašao temu oko koje svi mogu da se slože: niko ne zna šta se događa, ali neko mora da bude kriv.
Pojedinci su predložili da se prvo proveri da li su tajanstvene prilike uopšte postojale. Taj predlog dočekan je s podozrenjem, jer se u ozbiljnoj narodnoj istrazi činjenice smatraju nepotrebnim luksuzom.
„Pa zar bi toliko ljudi pričalo isto da nema nečega?“, upitao je jedan zabrinuti građanin.
Nije objasnio zašto se ista logika ne primenjuje na glasine o sumnjivo stečenoj imovini političara, vanzemaljcima koji noću pale strnjikuu ili navodnom dobitku na lutriji koji se već dvadeset godina prenosi s kolena na koleno. Drugi je tvrdio da je lično video jednu sestru. Na pitanje kako je znao da je časna, a ne samo žena obučena u crno, odgovorio je da se to, brate, jednostavno vidi.
Treći je opet izjavio da se ništa nije videlo, ali da je osetio neku jezu. Četvrti je rekao da nije ni bio napolju, ali da mu je zetov prijatelj pričao kako je njegov komšija sreo čoveka čija je žena videla nešto nalik časnoj sestri.
U međuvremenu, razumna mogućnost da je neko video obične prolaznice, pogrešno procenio situaciju ili jednostavno izmislio priču ostala je nepopularna. Bila je suviše dosadna, nije nudila neprijatelja i nije se mogla upotrebiti prazna naklapanja ispred podruma sa jeftinim pićem.
A dosada je, to da se zna, najveći neprijatelj svake dobre zavere!
Treba priznati da je u čitavoj priči bilo i nečeg utešnog. U vremenu kada ljude brinu izbori, plate, računi i budućnost, makar se nakratko moglo razgovarati o nečemu što nije evidentirano u poreskoj upravi.
Časne sestre su tako postale univerzalno objašnjenje za sve ono što se ne razume, ne proverava ili ne želi da se razume. Jedni su u njima videli natprirodnu pretnju, drugi dokaz opšteg rasula, a treći priliku da se fotografišu ispred zabrinutih građana. Jedino su same časne sestre, ukoliko su uopšte postojale u ovoj priči, ostale bez prava glasa. Niko ih nije pitao gde su bile, kuda su išle i zašto bi, zaboga, noću obilazile sremske varoši da bi plašile decu i pijance koji su se već sasvim solidno plašili sopstvenog odraza u izlozima.
Do zaključenja ovog članka nije bilo pouzdanih dokaza da su se misteriozne časne sestre pojavile, da su nekoga napale ili da su posedovale bilo kakve natprirodne sposobnosti. Zato ne možemo sa sigurnošću tvrditi ni da ih je bilo, ni da ih nije bilo. Ali jedno je sasvim izvesno: ako se od jedne neproverene priče može napraviti narodna panika, predizborni program i porodična vaspitna strategija, onda je u Sremu zaista na delu nešto neobično.
Nešto što ne nosi crnu odoru, ne hoda u ponoć i ne plaši se mraka. Zove se ljudska lakovernost.A ona, za razliku od misterioznih časnih sestara, radi i danju i noću.
(M. Milivojević)
