Odnosi između Srbije i Hrvatske, godinama unazad, dodatno su se zakomplikovali upornim hrvatskim negiranjem ustaškog genocida tokom NDH. U ovom međusobnom prepucavanju, ipak se čini, da su zločini ustaša u Sremu nekako gurnuti u stranu. O njima niko ne govori iako je reč o stravičnim pokoljima tokom svih godina koliko je, na ovim prostorima, trajao Drugi svetski rat.
Čak i lokalni političari (svih opcija) kao da nemaju hrabrosti da o tome govore, jer je „lizanje“ svakog sa svakim (što je, uzgred, definisano kao politička korektnost), u borbi za vlast i glasove birača, odavno postalo uobičajeno. Tek, početkom septembra, održi se pomen i Liturgija za hiljade sahranjenih na mitrovačkom Spomen groblju, da bi se zatim taj prostor ostavio na milost i nemilost narkomanima i psima lutalicama da zapišavaju zajedničke grobnice tih nesrećnih ljudi.
Neki narodi koji su odgovorniji od srpskog davno bi na tom prostoru, umesto trivijalnog Lovačkog doma, napravili Memorijalni centar u kojem bi, preko cele godine, bili izloženi eksponati vezani za te zločine, slike i spiskovi žrtava, kako bi bilo sve otrgnuto od zaborava. Ako to i ne bi privlačilo turiste, ono bi barem mitrovački učenici mogli da se upoznaju sa tragedijom. Ako ni zbog čega drugog, a ono barem zbog toga da se ista ne bi više nikad ponovila.
I dok je posleratna komunistička vlast pokušavala da mnogo toga sakrije zbog ideologije bratstva i jednistva, postavlja se pitanje zašto sadašnje, demokratske vlasti, ignorišu ovo pitanje i jasno se opredele u pravcu stvaranja pomenutog Memorijalnog centra, kao jedne zaštićene i ograđene celine.
A šta se, zapravo, događalo u Mitrovici i Sremu tokom vlasti Nezavisne države Hrvatske, a o čemu mediji ne pišu i ne govore?
Po podacima iz knjige „Zločini okupatora u Sremu“ izdate neposredno posle rata, na ovim prostorima je od ustaške i nemačke ruke ubijeno 21597 stanovnika, od toga 2172 deteta i skoro 4000 žena.
Predratno stanovništvo hrvatskog porekla se masovno obuklo u ustaške uniforme, dok su domaće Švabe listom prišle Hitlerovoj nacističkoj mašini. Po kapitulaciji jugoslovenske vojske u Sremu su formirani preki sudovi i počela su da se vrše masovna hapšenja. Paralelno s tim, vršene su akcije na pokatoličavanju pravoslavnog stanovništva i pljački fruškogorskih manastira koji su, svi do jednog, ruinirani ili srušeni.
Pored svega, viđeniji Srbi su proterivani ili ubijani, dok su im kuće i imanja pljačkani. Pale se i uništavaju čak i čitava sela sa srpskim stanovništvom. U pogromima ubijaju se žitelji, pa i deca od godinu – dve, čak i sve što diše, uključujući i domaće životinje. Primera radi, selo Bosut koje je neposredno pred rat imalo 1200 stanovnika, oslobođenje dočekuje sa duplo manje meštana, a najveće zasluge za to, pored domaćih Hrvata – ustaša ima i zloglasna Handžar SS divizija sastavljena od muslimana iz Bosne.
Na prostoru današnjeg mitrovačkog Spomen groblja ubijeno je skoro 8000 ljudi, žena i dece. Bebe su bacane i vazduh da bi ih prisutne ustaše nabijale na bajonete. Oko iskopanih rupa sa već streljanim ljudima, deca od 8, 9 ili 10 godina bežala su od raspomamljenih nekadašnjih komšija Hrvata i Nemaca, moleći da ih ne ubiju, dok su ih ovi jurili maljevima i udarali po malenim glavicama, gurajući posle nogama njihove leševe u iskopane rake.
Pored Viktora Tomića, Antona Bauera, šefa policije u Rumi, najozloglašeniji su bili i Mitrovčani Franjo Brind, Milan Gašparović, Ivo Bojanovski, dr. Petar Gvozdić, Ferdo Knez, Andrija Krzmanović, Franjo Račnik – župnik i mnogi drugi.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre dve godine predložio je moratorijum na pominjanje prošlosti između Srba i Hrvata. Da li o ovim zločinima treba ćutati u ime pomenute političke korektnosti u ponovo upasti u istu zamku kao i posle Prvog svetskog rata kada su odlukom kralja Aleksandra zaboravljeni zločini Hrvata koje su ovi počinili u uniformama Austro-Ugarske vojske. Ko se danas još seća zlodela hrvatske „Vražje“ divizije počinjenih po Mačvi i Jadru tokom 1914. godine? Da li moratorijum važi i na te, ničim izazvane zločine nad srpskim civilima, počinjenih od strane jedine divizije K&K monarhije u kojoj je komandni kadar i službeni jezik bio – hrvatski!?
Posle Prvog svetskog rata Karađorđevići zbog teritorijalnog proširenja svoje vlasti afirmišu ideologiju trojedinog naroda i te je zločine (verovatno u ime političke korektnosti!) retko ko i pominjao.
Posle Drugog svetskog rata komunisti i Tito, u ime svoje revolucionarne vlasti afirmišu ideologiju bratstva i jedinastva i gumicom brišu sećanje na Jasenovac, Jadovno, hercegovačke jame, tragediju Srba u Sremu i širom „lijepe njihove“ NDH.
Zahvaljujući tom ćutanju (i dalje usled političke korektnosti) u raspadu Jugoslavije Srbi se nagrađuju „Olujom“ i „Bljeskom“.
Danas, naši stranački lideri ponovo zaobilaze tu temu, a predsednik države traži da se uvede moratorijum na „prošlost“ u ime evropskih vrednosti. Nije teško pretpostaviti šta nas, posle razdoblja evropske demokratije i, posle još jednog zaborava, očekuje od naših „regionalnih prijatelja“?
Ćutanje o zločinima – preduslov je za novi zločin.
Treba li TO da ostavimo u nasleđe svojim potomcima? U ime političke korektnosti…
(Milan Milivojević)
Moje porodicno stablo, doseze bar 300 godina u nazad koliko smo u Sremu. Srbi smo, za vreme 2 Sv. rata, i sa oceve, a posebno sa majcine strane, desetkovana mi je uza familija od strane „Domacih ustasa“, ali, bas zbog te posleratne ‘propagande’, tj. NOVE „Ideologije sirenja bratstva i jedinstva“, moji roditelji NIKADA mi nisu ni jednu ruznu rec rekli o dojucerasnjim „Komsijama ustasama“ koji su im ZVERSKI UBIJALI RODITELJE, BRACU, SESTRE, KUMOVE i PRIJATELJE-SRBE, niti su „Sirili MRZNJU“..??!!! Da li smo mi Srbi toliko posten i cestit narod, da nas uprkos tome, sto smo u proslosti toliko nastradali od OKUPATORSKE&FASISTICKE RUKE, „ONI“ nas uporno SATANIZUJU i prikazuju svoje zlocine kao NASE..??!!! Gde je kraj njihovim zverstvima i satanizaciji Srba i Srbije ??!!!
Činjenica je da većina našeg naroda ne zna ni istoriju sopstvene porodice, a kamoli ostatka naroda. Ali to je sada već pitanje ličnog vaspitanja i porodične kulture (koja izumire). I tu se slažem da tobom Milivojeviću, neznanje za postojanje zločina vodi nas opet na mesto žrtve, što nije dobro. Nisam za to da bilo koga mrzimo i svetimo se, ali doza opreza prema prošlim egzekutorima mora da postoji. I treba da se zna, nisu svi Hrvati fašisti, ne treba trovati ljude mržnjom prema bilo kome. Ja sam za onu podelu ljudi na dobre i loše.
Ne znam koliko godina ima potpisnik ovog teksta i dokle mu sežu sećanja, ali ja sam kao učenik Osnovne škole Jovan Popović dolazio krajem osamdesetih u sadašnji lovački dom, koji je tad bio Spomen kuća i gde su postojale slike i predmeti kao dokazi tog zločina iz Drugog Svetskog rata.
Moratorijum nikako ne može da bude na sećanje na žrtve ustaških zločina. Nisu svi Hrvati ustaše, ali zločine ne zaboravljamo.