Postoje ljudi pored kojih svakodnevno prolazimo, a da ne znamo kakve bitke vode. Ljudi koji ne traže mnogo, ne žale se glasno i ne očekuju sažaljenje. Jedan od njih je i Lazar iz Sremske Mitrovice. Mnogi sugrađani ga poznaju iz viđenja. Godinama su ga sretali ispred Lidla, kako stoji sa nekoliko žetona za kolica koje je nudio prolaznicima. Nikada nije prosio. Nikada nije pružao ruku tražeći novac. Stajao je tiho, skromno i dostojanstveno, pokušavajući da zaradi koji dinar. Iza tog tihog čoveka krije se život pun bola i usamljenosti.
Lazar je penzioner, nekadašnji radnik JKP „Komunalije“. Osoba je sa ograničenim kognitivnim sposobnostima, a tokom najvećeg dela života o njemu je brinula njegova majka. Kada je ona preminula, ostao je potpuno sam. Danas živi u ulici Bosutski put, u uslovima koje je teško nazvati dostojnim čoveka. Njegov dom je jedna neuređena prostorija bez osnovnih uslova za život. Nema struju, nema vodu, nema sigurnost. Nema nikoga ko bi svakodnevno brinuo o njemu.
Poslednjih meseci njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršalo. Kreće se uz pomoć dva štapa, svaki korak predstavlja napor, a obične životne obaveze postale su gotovo nemoguća misija.
Ono što posebno zabrinjava jesu tvrdnje koje Lazar iznosi o ljudima iz svog okruženja. Prema njegovim rečima, ostao je bez kontrole nad svojom penzijom jer mu je platna kartica oduzeta. Tvrdi da novac sa nje koriste komšije Romi, dok on ostaje bez hrane i osnovnih sredstava za život. Kaže da je, kada je pokušavao da traži svoj novac ili nešto za jelo, bio izložen nasilju.
Istinitost ovih navoda trebalo bi hitno da provere nadležne institucije. Jedno je, međutim, sigurno – Lazar danas živi na samoj ivici opstanka.
Dok institucije ćute, nekoliko komšinica još uvek pokazuje da ljudskost nije nestala. Iz sažaljenja i brige donose mu obrok, nešto hleba, poneki kuvani ručak. Zahvaljujući njima, Lazar nije potpuno zaboravljen. Ali ni jedna komšinica, koliko god bila humana, ne može sama da reši problem koji bi morao da zabrine čitavu zajednicu.
Najtužnije od svega jeste činjenica da za sistem Lazar kao da ne postoji. Ne postoji dok ne postane kasno. Ne postoji dok ne osvane vest da je još jedan usamljen i nemoćan čovek pronađen mrtav u kući bez vode i struje. Ne postoji dok svi ne počnu da se pitaju kako je bilo moguće da se tako nešto dogodi.
Srbija je mnogo puta pokazala da ume da se ujedini kada je nekome teško. Zato je danas pitanje za sve nas – hoćemo li čekati da bude prekasno?
Posle svakog tragičnog slučaja svi govorimo isto: „Da smo znali“, „Da je neko reagovao“, „Da se nešto preduzelo na vreme“. Sećamo se tada i Evice Umetić, i svih onih trenutaka kada je kajanje došlo tek nakon tragedije. Možda je upravo sada trenutak da se reaguje dok još ima vremena.
Ovaj tekst nije poziv na sažaljenje, već poziv na odgovornost. Nadležnim institucijama da hitno provere uslove u kojima Lazar živi, da utvrde da li je žrtva zloupotrebe i nasilja i da mu obezbede zaštitu i pomoć koja mu pripada.
Jer iza Lazara se ne krije statistika – krije se čovek kojem je potrebna naša pomoć!
(M. Milivojević/ FOTO:Facebook)