Milan Maslać, zubar iz Sremske Mitrovice i jedan od istaknutijih učesnika i predvodnika opozicionih protesta u gradu, kažnjen je sa 50.000 dinara zbog vređanja policijskog službenika tokom opozicione akcije blokiranja saobraćaja. To piše u presudi Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici, donetoj 28. avgusta 2026. godine.
Prema presudi, Maslać je 18. jula 2025. godine oko 21.10 časova, na Trgu Žitna pijaca, narušio javni red i mir vređanjem službenog lica u vršenju službene dužnosti. Način na koji je to učinio sud je vrlo precizno naveo. Obraćajući se policijskom službeniku M. S., Maslać je izgovorio: „Ajde, magarčino, reguliši.“
Sud je ocenio da je time učinio prekršaj iz člana 22. stav 1. Zakona o javnom redu i miru i izrekao mu novčanu kaznu od 50.000 dinara.
Dakle, jedna rečenica – 50.000 dinara. Nije loše za jedno „magarčino“. Inače, kazne za ovu vrstu prekršaja se kreću od od 50.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana, tako da je Maslaću odrezana minimalna novčana kazna.
Ovaj slučaj dobija posebnu političku težinu ako se ima u vidu da se Maslać tokom opozicionih protesta predstavlja kao jedan od onih koji se zalažu za poštovanje zakona, institucija i pravne države. I upravo zato njegova presuda otvara jedno sasvim logično pitanje: Da li pravna država važi samo kada presuđuje drugima ili i onda kada presuda stigne do vas?
Jer princip je prilično jednostavan. Ako građanin smatra da policija nezakonito postupa, postoje institucije, postupci i pravna sredstva kojima to može da osporava. Ako smatra da je sud pogrešio, postoji žalba. Ako se ne slaže sa presudom, može da je osporava. Ali ono što ne bi trebalo da postoji jeste neka posebna kategorija u kojoj su institucije dobre dok rade protiv političkih protivnika, a loše čim odluka ne ide u korist političkog aktiviste.
Posebno je zanimljivo što se sve dogodilo upravo tokom akcije opozicionih blokada, kada su učesnici protesta tvrdili da se bore za uređeno društvo i poštovanje zakona. Policajac je, prema presudi, bio na zadatku. Maslać je, prema istoj presudi, odlučio da mu se obrati kao – „magarčini“. Sud je zatim uradio ono što se od suda i očekuje: primenio je zakon i izrekao kaznu.
I tu bi, za ljubitelje pravne države, zapravo trebalo da bude kraj priče. Ali izgleda da je pravna država mnogo manje romantična kada čovek koji je glasno zagovara odjednom postane njen predmet.
Poseban paradoks nastaje ukoliko se, umesto osporavanja same presude kroz zakonom predviđena pravna sredstva, pažnja prebacuje na sudiju koja je presudu donela. Jer teško je istovremeno tvrditi da treba poštovati nezavisno pravosuđe i osporavati njegovu nezavisnost svaki put kada odluka nije po volji onome ko je kažnjen. Ako tražimo da sudije budu nezavisne – onda moramo biti spremni i na presude koje nam se ne dopadaju. U suprotnom, dobija se prilično neobična verzija pravne države: „Neka institucije rade svoj posao – samo neka ne rade protiv mene.“
A to, ipak, nije pravna država. To je pravna država po meri sopstvenog džepa i političkog interesa.
Maslaću sada ostaje da plati 50.000 dinara, osim ukoliko u zakonom predviđenom postupku ne bude promenjena odluka. Možda će mu ova presuda biti korisna kao lično iskustvo iz oblasti koju je toliko puta pominjao u javnosti. Jer jedno je govoriti o vladavini prava dok se zahteva da drugi poštuju zakon. Nešto sasvim drugo je prihvatiti da isti taj zakon važi i za vas.
A izgleda da je upravo ta druga lekcija najskuplja: ravno 50.000 dinara, koliko je, prema presudi Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici, koštalo „Ajde, magarčino, reguliši“.
(M. Milivojević)
