Jovanka Šovljanski i njena ćerka Svetlana, dve žene iz Inđije, specijalizovane su za vez i zlatovez. Godinama su brusile zanat, a danas prave takve komade koje ministri u Vladi Srbije s ponosom poklanjaju stranim zvaničnicima tokom protokolarnih poseta.
“Mama” Šovljanski se, zapravo, toliko usavršila da kao predsednica Udruženja „Etnodom Gorocvet“, znanje prenosi svim ženama koje su zainteresovane da na ovaj način, čuvajući tradiciju, pokušaju i da zarade.
Udruženje je osnovano pre 14 godina, a brzo je postalo deo krovne asocijacije proizvođača rukovotvorina – Etno mreža. Pomoću Etno mreže su, kaže ona, žene iz Inđije do perfekcije savladale osnove tehnike tkanja, veza, zlatoveza.
„Etno mreža je postavila visoke standarde koje smo morali da ispunimo. Imale smo sreću da smo se specijalizovale za vez i zlatovez, pa godinama radimo azbuke, minijature i monograme„, rekla je ona i dodala da su zahvaljujući Etno mreži žene naučile i osnove ekonomije i trgovine, što je bilo korisno prilikom prodaje rukotvorina.
Jednom prilikom, priča ona, Etno mrežu je posetila supruga američkog ambasadora u Srbiji, En Godfri. Budući da je veliki ljubitelj rukotvorina, poželela je da u rezidenciji ima nešto tako vredno kao što je srpski ručni rad.
„Ona voli rukotvorine, a i sama se bavi pletenjem, pa je od Etno mreže naručila nekoliko stolnjaka. U udruženju su primarno izabrali mene i moju ćerku, jer smo se pokazale kao najbolje u tehnici veza i zlatoveza„, objasnila je Šovljanski dodajući da su neke žene vezle, druge radile čipku. Nakon dva meseca posao je završen.
„Ima žena koje mogu kompletno sve da urade, ali ipak je najbolje kad radi grupa, pa ima uvek i neke kontrole. Tako da smo to uradile i En Godfri je bila prezadovoljna. Toliko da je poželela da dođe u Inđiju, da nas upozna i vidi kako radimo“, priča Šovljanski ne krijući zadovoljstvo. Sa druge strane, kaže ona, javlja se paradoks. Iako su rukotvorine čuvari tradicije naroda i neguju kulturno nasleđe, država slabo podržava zanatlije, a bavljenje ovim poslom, kaže Šovljanski, bez pomoći države nije isplativo.
„Zanatlije ne mogu da opstanu na tržištu bez pomoći države. Jedan od najboljih načina da nam pomognu i država i lokalne samouprave jeste da nam obezbede besplatan prostor za rad i gradsku galeriju za promociju i prodaju“, kaže ona.
Lokalna samouprava u Inđiji je dobar primer, ističe, jer pomaže tako što otkupljuje rukotvorine – azbuke i minijature, i koristi ih kao poklone za protokol predsednika opštine.
„To je za naše članice stalan izvor prihoda. A pored toga svake godine nam opština finansira projekte što nas dodatno motiviše da radimo. Radimo sa đacima osnovnih i srednjih škola, idemo na izložbe, sajmove, činimo sve da podstaknemo omladinu da neguje tradiciju i stare zanate. Međutim, mlade je teško motivisati, posebno imajući u vidu da su podsticaji za samozapošljavanje u Nacionalnoj službi krajnje skromni“, priznaje.
„NSZ, na žalost, za samozapošljavanje daje oko 2.000 evra, a ta sredstva jedva pokriju poreze i doprinose za jednu godinu poslovanja. Za pokretanje i održavanje proizvodnje i opstanak na tržištu potrebno je najmanje od tri do pet godina. Teško je za jednu godinu razviti proizvodnju, pronaći kupce, a većina žena nema sopstveni prostor za rad. To znači da u startu imaju kiriju, i od prvog dana poreze i doprinose. Tako će nam zanati uskoro ‘izumreti’“, iskrena je Šovljanski.
Zamislite samo, nastavlja ona, koliko bi nama značili podsticaji koje država dodeljuje investitorima koji otvaraju fabrike. Zanati bi procvetali, a naši radovi nisu samo komercijalna stvar, već kulturna baština koja nas čini ponosnim pred svetom“, ukazala je.
Naša sagovornica podvlači da je preduslov svega donošenje zakona o starim zanatima čime bi se jasno definisao status zanatlije kao čuvara tradicije i nacionalnog identiteta.
„To kod nas nije uređeno, ali je od vitalnog značaja za kulturni identitet zemlje„, zaključila je.
(Izvor: B92)