Glavni junak naše priče, imenom, prezimenom i nadimkom Petar Popović – Pera Ložač (48), rođen u srpskoj provansi, nastanjen u najvećem divljem naselju u Evropi, radnik obezbeđenja, zaposlen u Narodnoj skupštini na radnom mestu noćnog čuvara. Inače, sasvim običan lik, a nadimak Pera Ložač dobio je zato što je uspevao da se naloži na sve, baš sve, političke bajke u bivšoj Jugi i njenim derivatima.
Naša pripovest počinje 3. maja uveče.
Pera je došao u uobičajeno vreme da preuzme noćnu smenu. Sve je bilo pusto, jer već treći dan u Srbiji niko ne radi, što zbog prvomajskog praznika, za kojim sledi Veliki petak, pa Uskrs, sve u svemu nedelju dana niko ovde neće dolaziti, sem čuvara. Iako je svaki kutak Narodne skupštine pokriven kamerama, Pera najviše voli da svoju šihtu započne temeljnim obilaskom poverenog mu zdanja. Utvrdivši da je sve na svom mestu, udobno se smestio na stolicu u svojoj sobici odakle je na mnogobrojnim monitorima mogao da prati svaki pokret u zgradi. Već odavno Pera ne može noću da spava, pa mu treća smena najviše odgovara. Uprkos tome, ove noći on je zadremao gledajući u ekrane za video nadzor. Trgao se iz dremeža gonjen nekim čudnim osećajem da nije sam. Bio je siguran da je sve prazno, ali u velikoj sali gde se održavaju sednice Skupštine, kao da se nešto kretalo. “Ne budi lenj, Pero“, reče samom sebi, pa ustade i ode da vidi varaju li ga oči, ili tamo zaista nekog ima. Zatekao je na vratima sale čistačicu Maru (59) kako gunđa i prebrojava nečiju familiju.
–Stoka jedna nevaspitana! I to su mi vajni narodni predstavnici! Pi*da im materina bezobrazna, hohštaplerska!
-Maro, šta ćeš ti ovde, u ovo doba noći?
–Ju, Pero, prepade me! Pu, pu, pu, šta radiš, čoveče?
-Ja sam na svom radnom mestu, i šta pljuješ k’o da si vampira videla! Ja tebe pitam, opet, otkud ti ovde ovako kasno?
–Čistim, bre, salu! Ovi su je usvinjili propisno. Svuda ljuske od semenki i suncokreta, žvake polepljene za klupe i stolice, cirkus jedan. Ovako nije bilo ni u bioskopu kad sam radila, onom tamo na Slaviji što je prikazivao one filmove, znaš, kako da ti kažem – zbuni se Mara, pa čisto i pocrvene malo.
-Znam, znam, nego je l’ si završila? Ako jesi, ‘ajde sad lepo da te ispratim, pa da zaključam.
Kada je opet ostao sam, Pera nije mogao da se otme utisku da ga neko posmatra, pa je ponovo temeljno obišao sve prostorije. Smirio se tek kada je dva puta obišao ceo krug. Vratio se na svoju “osmatračnicu“, uzeo novine i počeo da čita, povremeno bacajući pogled na monitore.
U gluvo doba noći u velikoj sali za sednice Pera primeti upaljena svetla. “Šta je ovo noćas, je l’ mene ovde neko zajebava?“
Dok se to pitao, pomisli da se nije opet ona šašava Mara vratila da čisti u nevreme, pa pođe prema sali. Otvori vrata i tamo ga dočeka takva larma i dreka, kao kada je dan za poslanička pitanja. U neverici je gledao prizor ispred sebe. Sala dupke puna, i na galeriji, takođe, sve pretrpano. Ali poslanici nisu oni koji danju sede ovde, već ih ima i ovakvih i onakvih, i odrpanaca i kraljeva, vitezova u oklopima i pastira sa dvojnicama, četnika i partizana, naučnika i književnika, svi koji su u Srbiji ikad imali i parčence vlasti. A na mestu za predsedavajuće najveća gužva. Tu su se gurali i za guše ‘vatali Marko Kraljević, knez Lazar, Karađorđe, Miloš Obrenović, Dušan Silni i sve viđenije srpske glave, pa i poneki rimski imperator se tu našao u gunguli, neki od onih što su rođeni na srpskom tlu.
Trlja oči, štipa se i šamara sam sebe dobri naš Pera, sve misli da sanja.
–Majku ti božju, Pero, pomeri se da prođemo Čiča i ja! – začu iza sebe poznati glas i tu se u momentu onesvesti kad ugleda Starog i Čiču kako ulaze u salu. Kad je doš’o sebi, vidi Pera da se u sali sve utišalo, svi ćute, jedva da i dišu, a sednicom predsedavaju Čiča i Stari. Većaju ko će od njih, pokojnika, ponovo među Srblje. Opet je došla kosa do brusa, zadnje vreme! Za reč se javi Kraljević Marko.
–Ja se, časni muževi srpski, nikako tamo ne bi’ vraćao! I onaj jedan put bilo mi je dosta, al’ me ona sumlata književnička, Radoje od Domanovića, i po drugi put smestio međ’ njih, a kako sam se tad proveo svi dobro znate. Znam ja da oni kukaju i zazivaju i mene i sve vas, kao da bi im se sve muke njine i nevolje namah skinule sa vrata da se neko od nas pojavi tamo dole, ali prevrtljivo je to, verujte mi na reč. Njima ni svi sveci sa nebesa ne mogu da doakaju, a kamoli neki od nas! Ako im Gospod pusti kišu, kukaju “Dokle će?“, ako li kiše nema, jauču “Pomori nas suša!“ I sve tako, u krug. Manite se ćorava posla, lepo vam kažem!
-‘Ajde ne budali, jadan, nije ti prilika, ni tebi, ni časnome plemenu Mrnjavčevića. Ne govori ludo, avetinjo jedna, ne sramoti srpskoga imena. Evo, ja ću, ako si ti post’o taka ženetina! Ja ću među braću našu, da ih branim od turskoga zuluma i nepravde, da istrijebim poturice!
–Koji je, bre, ovaj? – začu se sa svih strana.
–Gospodine Mandušiću – progovori Čiča u svojstvu predsedavajućeg – molim Vas ne prekidajte i ne vređajte govornika, pridržavajte se Poslovnika i dnevnog reda. Nemate reč.
–More, nek on tamo kod Mila ovako skače i nek se busa u prsa junačka, nemo’ ovde da mrsi i da ni zamajava, imamo mi preči pos’o! – odjeknu žamor u sali.
-Kojekude, časni skupe, ja mislim da među naše Srblje pošaljemo moga kuma, kodža Miloša Obrenovića. On je vešt i umešan čovek, diplomata, kako bi se to reklo danas, umeo je sa turskim pašama i agama, kojekude, znaće i sa ovim danas da se ponese.
–Ma, je s’ ti, vožde, pomerio pameću? Pa, je l’ si ti zaboravio šta otoič beše u Radovanjskom lugu?
-Kojekude, zaboraviti ne mogu, jer evo kad ‘oće vreme, sve me nešto žiga u vratu, ali ako izbavi Srbe sad, ja mu praštam, kojekude, svoju glavu!
Ovim rečima vožd izazva divljenje celog skupa, a Peri, mučeniku našem, zasta knedla u grlu od uzbuđenja u ovom uzvišenom trenutku. Kodža Miloš, zavaljen u baršunastoj fotelji k’o paša na minderluku, sačeka da se svi utišaju, pa se javi za repliku.
–Činiš ‘voliko, kume, fala ti na počesti i poštovanju, ja sam svoje uradio. Dao sam im sve što su tražili. Hteli su slobodu, dao sam im! Htedoše državu, i to sam im dao. Malo im bilo, kazaše, ‘daj knjaže Ustav’ i to im dadoh drage volje. Oni ne znadoše, činiš ‘voliko, šta će sa svim tim, pa sad kuku, Todore, da nam je ovaj ili onaj, da nas izbavi naših muka i jada, što reče Marko, zazivaju đa ovoga, đa onoga od nas i ništa drugo i ne rade. Ja ne idem! Nego, vidite li vi, braćo, onu dvojicu, tamo pored Pere Ložača?
Na to se svi okrenuše ka vratima, a i sam Pera pogleda oko sebe, i imade šta i da vidi! Tik uz njega, sede Sloba i Zoran, prate skup, ali trude se da budu što neupadljiviji. Na knjaževe reči, čisto kao da se skupiše i kao da htedoše da se zavuku pod skupštinsku klupu, ali beše dockan.
–Njih dvojicu bi ja, činiš ‘voliko, vratio među Srbe! Najposle oni su poslednji i došli otud, pa najbolje poznaju situaciju, još imaju svoje ljude dole, pa će najbolje i pomoći!
Opšte, frenetično odobravanje trajalo je dobrih pola sata! Samo su Zoran i Sloba ćutali i čekali da svi posedaju. Kad se i to desilo, na opšte zaprepašćenje, reč uze Pera Ložač.
–Ma, ljudi, gde vam je pamet, otkud ćete njih slati, još ih narod psuje i ne zna se koga više proklinju. Samo bi napravili gore, da vratite jednog ili drugog, a ni obojica ne bi pomogla.
–Gospodine, Pero, Vi nemate pravo na reč, još niste mrtvi! – ponovo se uključi Čiča.
–Majku ti božju, Pero, ti si još bio dijete kad sam ja umro, ali sjećaš se kako ste živeli tvoji roditelji i ti u moje vrijeme? Svake godine na more, besplatno školstvo, besplatno liječenje. Evo, reci je l’ bilo tako?
Pera stoji kod vrata i klima glavom.
–Danas je i 4. maj, pa bi mogao da se ja vratim među Srbe, prošlo je dosta vremena, znam, pljuvali su i mene, ali sve češće me se sjećaju po dobru i po lijepom životu. Da se ja pojavim, mislim da….
I, gle, čuda, svi se složiše! Polako počeše da iščezavaju, i svetlo u sali postepeno se gasilo. Samo je Pera Ložač stajao na vratima i psovao sebe radoznalog, mrmljajući sebi u bradu:
–Pa, druže Stari, vi i niste Srbin! Kako ćete vi njima pomoći, kad sami sebi ne mogu?!