Mi bismo se voleli, ako nije problem, gospodo? Još se nisu pronašle kosti na kojima još vise narukvice i još uvek nisu istrunuli džemperi u masovnim grobnicama, a vi biste kopali nove.
Mi bismo se voleli, ako nije problem, gospodo? Znate, jedna majka u Bosni pod maramom plače već 21 godinu bez prestanka. I znate, jedan dečak još sanja kolonu prema nepoznatoj zemlji. Znate, jedna devojka nije vodila ljubav već dvadeset pet godina. Ma vraga jedna. Stotine i stotine njih.
Mi bismo se voleli, gospodo, dok žena u ulici do moje još uvek ne veruje da njenog sina nema. Mi bismo se voljeli dok ona i dan danas postavlja tanjir za njega na porodičnom ručku i čeka ga za Božić, a vi biste ubili još jednog.
Mi bismo se napokon voleli, ako to vama nije neki veliki problem? Nama se na ramenima umesto pušaka nose neka srećna deca. Nama se umesto rovova spava u krevetima za dvoje i na jastucima od perja.
Nama se umesto na sahrane ide na pozorišne predstave, a umesto plača, nama se sluša ono što mi želimo slušati.
Mi bismo se stvarno voleli, mislim ako nije neki problem, gospodo, zar nismo dovoljno platili nedužni za sve što su nam napravili slični vama i oni koje ste uspeli zavesti?
Mi bismo se stvarno voleli, kod mene na moru i kod njega na salašu. Kod nje u istočnom Mostaru i kod njega u zapadnom. Mi bismo se stvarno voleli, zašto vam je to toliki problem, gospodo?
Marina Radoš
