Mitrovčanka Ma­ra Gvo­zde­no­vić – folklorašica koja igra i ve­ze

Tra­di­ci­ja i obi­ča­ji se ne za­bo­ra­vlja­ju, bar sve dok ima ko da ih pre­no­si s ko­le­na na ko­le­no. Jed­na od vred­nih ču­va­ra, ali i pre­no­si­la­ca umet­no­sti ko­ja se ve­zu­je za na­šu ze­mlju iz pro­te­klih ve­ko­va, je­ste i Mara Gvo­zde­no­vić (21), ro­dom iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce, ko­ja igra fol­klor od ma­le­na, a us­put je po­če­la da ve­ze na­rod­ne no­šnje, ali i mo­der­ni­ju ode­ću. Ma­ra je, ina­če, za­vr­ši­la Mi­tro­vač­ku gim­na­zi­ju, op­šti bi­lin­gval­ni smer, a tre­nut­no stu­di­ra en­gle­ski je­zik na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u No­vom Sa­du.

– Ma­ma nam je ku­po­va­la sli­kov­ni­ce na en­gle­skom da bi­smo na­u­či­li, pa smo brat i ja za­vo­le­li je­zik i do­bro ga pri­ča­mo – pri­se­ća se Ma­ra svo­jih lin­gvi­stič­kih po­če­ta­ka. – Bu­du­ći da igram fol­klor, mno­go pu­tu­jem i uvek sam vo­le­la da ko­mu­ni­ci­ram sa stran­ci­ma. Ne­kim pri­ja­te­lji­ma, ko­ji ne zna­ju en­gle­ski, po­ma­žem da i oni ko­mu­ni­ci­ra­ju sa dru­gi­ma.

Ko­li­ko je en­gle­ski raz­li­čit u od­no­su na to šta i ka­ko uči­te u ško­li i ka­ko sve iz­gle­da u prak­si?

– Dru­ga­či­je je, jer je u ško­li ve­ći fo­kus na gra­ma­ti­ci i do­sta je su­vo­par­no. Me­đu­tim, mi­slim da se je­zik najbo­lje i naj­br­že uči ako se ko­ri­sti i to u ko­mu­ni­ka­ci­ji sa iz­vor­nim go­vor­ni­ci­ma. Tad mo­že­mo da ču­je­mo ko­je re­či i iz­ra­ze ko­ri­ste sva­ko­dnev­no, a što ne mo­že­mo da na­u­či­mo iz knji­ga.

Da li si, on­da, pri­me­ti­la ko­li­ko se je­zik me­nja?

– Što se ti­če go­vo­ra, mi­slim da je ame­rič­ki ak­ce­nat po­stao mno­go za­stu­plje­ni­ji u od­no­su na bri­tan­ski, ko­ji je ne­kad bio stan­dard. A što se ti­če baš re­či, naj­vi­še pri­me­ću­jem da ih ima u obla­sti teh­no­lo­gi­je.

Spo­me­nu­la si da igraš fol­kor. Ka­da si, ka­ko i za­što po­če­la?

– Evo ova­ko, od po­čet­ka…Fol­kor sam kre­nu­la da igram re­la­tiv­no odav­no, u dru­gom osnov­ne i to za­to što je mo­ja do­bra dru­ga­ri­ca ta­da išla, pa mi se svi­de­lo ka­ko sve to iz­gle­da. Ču­la sam od nje da oni ta­mo i pevaju, igra­ju, da se dru­že i svi­de­lo mi se. Kre­nu­la sam s njom, a što je naj­za­ni­mlji­vi­je, ona je ubr­zo odustala, a ja sam osta­la. U pr­vom sred­nje sam ušla u iz­vo­đač­ki sa­stav i tu sam bi­la če­ti­ri go­di­ne. Kad sam se do­seli­la u No­vi Sad, po­če­la sam da igram u Fol­klor­nom an­sam­blu „Vi­la”.

Šta je ono što te sa­da, iz ovog ugla, pri­va­či fol­klo­ru?

– Mi­slim da je to naj­vi­še dru­že­nje. Baš smo ne­dav­no pri­ča­li o to­me ka­ko nam je naj­lep­še zbog lju­di ko­ji se tu na­la­ze, svi smo slič­ni, ima­mo slič­na in­te­re­so­va­nja i uglav­nom se spo­je naj­bo­lji dru­go­vi, ku­mo­vi, čak i brač­ni pa­ro­vi, pa ima­mo i do­sta „Vi­li­ne” de­ce, ta­ko ih zo­ve­mo…

Me­đu­tim, ti imaš i do­dat­nu ve­zu s fol­klo­rom, ne­što što ra­diš mi­mo igra­nja i pe­va­nja.

– Raz­vi­la sam lju­bav pre­ma na­rod­nim no­šnja­ma, čak i kao mla­đa, uvek sam vo­le­la da znam sve o no­šnji ko­ju no­si­mo – oda­kle je, iz kog de­la Sr­bi­je, ne­ku du­blju pri­ču. Jer, raz­li­či­te su no­šnje za de­voj­ke, uda­te žene, sta­ri­je, raz­li­ku­ju se ko­šu­lje ko­je no­se ili ma­ra­me. Re­ci­mo, ni­je bi­lo dru­štve­no pri­hva­tlji­vo da sta­ri­ja že­na no­si isto što i ne­ka de­voj­ka…

Stra­šno, stra­šno…

– Da, je­ste bi­lo stra­šno. I uvek sam vo­le­la da za­la­zim u du­blju pri­ču sva­kog ko­ma­da no­šnje, vo­le­la sam da znam šta je šta, jer do­sta su ra­zno­li­ke no­šnje. Mno­go je le­pih umet­nič­kih ra­do­va, baš bih to ta­ko na­zva­la, jer su ve­zo­vi, čak i sa­ma ta iz­ra­da ode­će, mno­go raz­li­či­ti i po­treb­no je mno­go vre­me­na i kre­a­tiv­no­sti da se ne­ki de­lo­vi iz­ra­de. Ne ba­vim se tka­njem, ali sam ima­la pri­li­ku da gle­dam ka­ko se to ra­di, dok se iz­ra­đu­ju ke­ce­lje i po­ja­se­vi i do­sta je kom­pli­ko­va­no. To je, pro­sto, ne­ki za­nat ko­ji iz­i­sku­je str­plje­nje i kre­a­tiv­nost. Ima­la sam pri­li­ku da se su­sret­nem sa ve­zom sa 16 go­di­na, mno­gi sa sek­ci­je ni­su bi­li za­in­te­re­so­va­ni, sa­mo nas ne­ko­li­ko, i ta­da sam pr­vi put uze­la ceo ma­te­ri­jal u svo­je ru­ke. Po­sle sam ku­pi­la ko­nac, ko­ji je dru­ga­či­ji od ovog za ši­ve­nje, i ve­žba­la sam, na in­ter­e­ne­tu sam na­šla raz­ne na­či­ne i me­to­de, ne­ke sli­ke i po nji­ma pra­vi­la re­pli­ke.

Ko­li­ko sad ve­zeš i šta?

– U su­šti­ni, ne ve­zem ko­li­ko bih hte­la, jer ne­mam vre­me­na zbog ra­znih oba­ve­za. Uglav­nom ve­zem za društvo, i to ča­ra­pe za fol­klor, even­tu­al­no ko­šu­lje, to mi je i naj­jed­no­stav­ni­je, ma­da ni to ni­je jed­no­stav­no.

A od sva­ko­dnev­nih odev­nih pred­me­ta?

– Ra­dim i mo­der­ne stva­ri. Jed­nom dru­ga­ru sam iz­ve­zla ru­žu na ko­šu­lji. Ve­zla sam i ukra­sne ja­stu­či­će.

Ka­ko osmi­šlja­vaš šta ćeš da ve­zeš i ko­li­ko ti tre­ba vre­me­na za vez ve­li­či­ne dva sa dva cen­ti­me­tra?

– Oh, pa to je ma­lo, tre­ba mi mo­žda dva mi­nu­ta, ni­je to­li­ko kom­pli­ko­va­no. Re­ci­mo, je­dan par ča­ra­pa sam ve­zla, u dva re­da, za šta su mi tre­ba­la dva da­na in­ten­ziv­nog ra­da. Jer, kad uzmem da ra­dim, on­da ne prestajem i dva-tri da­na su mi do­volj­na ako se sa­mo to­me po­sve­tim. Pra­vim pa­u­ze sa­mo za je­lo.
Po­ku­ša­va­la sam ne­ko­li­ko lju­di da na­u­čim da ve­zu, stre­sno im bu­de, ne­ma­ju str­plje­nja. A ja uži­vam, to me smi­ru­je, ne raz­mi­šljam ni o če­mu dru­gom, ne­mam ni­ka­kvih pro­ble­ma, sa­mo se usred­sre­dim na taj vez, da is­pad­ne što lep­še.

Da li su to, uglav­nom, cvet­ni mo­ti­vi?

– Ve­zla sam i ge­o­me­trij­ske mo­ti­ve, ko­ji su uglav­nom pri­sut­ni u de­lu Kra­ji­ne i Bo­sne, dok su cvet­ni u Vojvodini i Šu­ma­di­ji.

Raz­mi­šljaš li o to­me da po­kre­neš bi­znis?

– Raz­mi­šlja­la sam, čak sam do­bi­la i po­ziv od SKUD-a „Sem­be­ri­ja” iz Bi­je­lji­ne da ra­dim sa nji­ma i pomognem im u pro­iz­vod­nji no­šnji, ali to mi se ne ukla­pa u sve oba­ve­ze ko­je imam, pa su re­kli da, kad diplo­mi­ram i od­lu­čim, mo­gu da odem kod njih. A nji­ma su baš po­treb­ni kre­a­tiv­ni lju­di jer je sve ma­nje onih ko­ji se ovim ba­ve i zna­ju da ve­zu, štri­ka­ju ili ne­što slič­no.

Ko­li­ko je va­žno ču­va­nje tra­di­ci­je ve­za?

– Vo­lim na­šu tra­di­ci­ju i obi­ča­je, a i naš umet­nič­ki ru­ko­vo­di­lac, ko­ji nam dr­ži pro­be, če­sto nam go­vo­ri o tradi­ci­ji i na­šim obi­ča­ji­ma, pa je re­kao da ona ži­vi dok je mi pre­no­si­mo. Mi­slim da je va­žno da je ču­va­mo, ali i da se mo­der­ni­zu­je­mo, da bu­de­mo u ko­rak sa vre­me­nom, kao i da se po­tru­di­mo da zna­mo ne­što o svo­joj tra­di­ci­ji i da ne za­bo­ra­vi­mo ka­ko je to ne­kad iz­gle­da­lo i ka­ko se ži­ve­lo. Pro­sto, iz isto­ri­je uči­mo.

O če­mu raz­mi­šljaš dok ve­zeš?

– Re­ci­mo, uvek sam vo­le­la da ra­dim ne­što kre­a­tiv­no, da cr­tam, pra­vim fi­gu­ri­ce, da ne­što stva­ram i kad uzmem da ve­zem ne mo­gu da do­če­kam da vi­dim fi­nal­ni pro­iz­vod. Po­ne­kad se ose­ćam kao da ži­vim u pro­šlom vre­me­nu, pa slu­šam i et­no-gru­pe. Ba­vim se i et­no-pe­va­njem, pa ne­kad pe­vu­šim dok ra­dim. Pokušavala sam ne­ko­li­ko lju­di da na­u­čim da ve­zu, stre­sno im bu­de, ne­ma­ju str­plje­nja. A ja uži­vam, to me smi­ru­je, ne raz­mi­šljam ni o če­mu dru­gom, ne­mam ni­ka­kvih pro­ble­ma, sa­mo se usred­sre­dim na taj vez, da is­pad­ne što lep­še. I kad ve­zem za ne­ku dra­gu oso­bu, na­ro­či­to se po­tru­dim da sve is­pad­ne što bo­ga­ti­je i da bu­de vr­hun­ski.

Da li pr­vo na­pra­viš ša­blon ili imaš ne­ku ide­ju, ko­ja te vo­di?

– Uglav­nom imam plan šta ve­zem, ni­kad ni­sam na­pa­met ne­što ra­di­la. Ako je kr­sta­sti vez u pi­ta­nju, koristim ma­te­ri­jal sa ru­pi­ca­ma i on­da kao da kre­i­ram ne­ki mo­za­ik. Ka­da to ra­dim, na in­ter­ne­tu na­đem šablo­ne, a ne­kad, re­ci­mo, na­cr­tam sa­ma u sve­sci na kva­dra­ti­će. Ili di­rekt­no na plat­nu na­cr­tam cve­tić pa ga bu­kval­no „obo­jim” kon­cem.

Ko­li­ka je re­al­na vred­nost tvog ra­da, s ob­zi­rom na to da je tu sat­ka­na tra­di­ci­ja?

Mi­slim da vi­še ima du­hov­nu vred­nost, ne­go ma­te­ri­jal­nu. Do­du­še, ima i nov­ča­nu, jer do­sta tih ruč­nih radova je­su sku­pi i no­šnje mo­gu da bu­du i do ne­ko­li­ko sto­ti­na evra. Ne­ke no­šnje ne vre­de sa­mo zbog to­ga iz kog su pre­de­la, već ko­li­ko su bo­ga­te.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(L. Radlovački/foto: S. Šušnjević)