Kako se klupko saznanja o pravim organizatorima blokada odmotava, tako se dolazi i do činjenica koje govore da je čitava mreža nastavnika u srednjim školama (i fakultetima) širom Srbije spolja obučavana da uništava obrazovni sistem. Ako mislite da ih nije bilo u našim lokalnim okvirima – varate se!
U lokalnim školama odvijala se prava mala revolucija: umesto da drže časove, pojedini prosvetari rešili su da drže blokade. Čini se da su zaključili da su knjige ionako precenjene, pa je mnogo korisnije da deca gledaju nastavnike kako glume političke aktiviste.
Umesto zvuka školskog zvona, odjekivali su povici sa megafona, a umesto kredom po tabli – držali su se transparenti. Grupa prosvetara (obučavana spolja) odlučila je da profesorsku katedru zameni političkom binom, uverenа da će deca najviše naučiti iz improvizovanih blokada gde su učionice imale ulogu poligona za njihovu ličnu frustraciju.
Večina učenika je, logično, bila presrećna – jer umesto matematike i srpskog dobijali su praktičnu lekciju iz toga kako izgleda kad odrasli demonstriraju svoju nedoraslost poslu koji obavljaju. Pa ko još ne bi voleo da mu nastavnik umesto gradiva pokaže kako se šeta transparent i zviždi u pištaljku?
Umesto da svojim primerom uče decu disciplini, radu i odgovornosti, blokaderski prosvetari pokazivali su kako izgleda bežanje od sopstvene profesije krenuvši da se igraju revolucionara. Jer je, valjda, mnogo lakše mahati transparentom nego objašnjavati Pitagorinu teoremu. Naravno, i đaci su imali „nezaboravno“ iskustvo: umesto da uče Pitagoru, gledali su kako njihovi nastavnici vežbaju koreografiju blokiranja vrata.
„Ako im je to bio pedagoški metod, onda je za očekivati da sledeći čas bude praktična nastava iz štrajka glađu“, ironično su govorili ogorčeni roditelji dok su se učenici delili u dve grupe: oni koji su bili srećni što nema nastave, i oni koji su zbunjeno pitali da li se blokada polaže umesto mature. Roditelji su, naravno, besno komentarisali da su škole pretvorene u političku pozornicu, a nastavnici u amaterske glumce.
„Ne može se pozivati na odgovornost u vezi sa ubistvom dece ispod nadstrešice u Novom Sadu, a istovremeno unositi haos u školu i žrtvovati drugu decu za svoje političke ciljeve“, poručivali su i predstavnici Saveta roditelja.
Srećom, nakon višemesečnog haosa, škole su se vratile svom pravom smislu – nastavi i vaspitanju. Blokaderski prosvetni ološ je ostao upamćen po svom „nastavnom eksperimentu“, a đaci su konačno ponovo dobili nazad svoje profesore, umesto improvizovanih revolucionara. Disciplina i red su se vratili u učionice, a blokaderski eksperimenti ostali su upamćeni samo kao bizarna fusnota u lokalnoj istoriji obrazovanja. Danas su ti isti nastavnici uvukli rogove počevši ponovo da predaju ono zbog čega su i zaposleni – znanje, a ne parole.
Ipak, sve glasnije se čuje da ovakvom ponašanju nema mesta u školskim hodnicima i da je vreme da se uključe disciplinske komisije. Ako neko pokazuje očiglednu nedostojnost prema pedagoškom pozivu za koji je plaćen, možda mu je vreme da ga prepusti onima koji i dalje veruju da je učionica namenjena znanju, a ne političkim performansima. Jer ako neko misli da pedagoški poziv služi za ličnu samopromociju i političko glumatanje, onda je možda vreme da se oproba u pozorištu, a ne u školi.
U školama se, dakle, ne vodi samo borba za obrazovanje, već i za zdrav razum. A đaci, umesto udžbenika i školskih tabli, sada imaju jedinstvenu priliku da iz prve ruke nauče – šta se događa kad odrasli zaborave da su učitelji i požele da budu blokaderske zvezde malog formata.
