Prazne kuće možda su samo najvidljiviji znak mnogo većeg problema. Ako se sadašnji trendovi nastave, pitanje više neće biti samo koliko ljudi živi u sremskim selima, već – kakav će život tamo uopšte biti moguć. Srem je vekovima bio prostor u kojem se živelo od zemlje, radilo, stvaralo i ostajalo. Sela su imala škole, prodavnice, zadruge, kafane, fudbalske klubove, vašare i pune ulice dece. Danas se slika polako menja.
U pojedinim sredinama sve je više kuća sa spuštenim roletnama, dvorišta koja se više ne održavaju i njiva koje obrađuju ljudi koji žive kilometrima daleko. Nije to prizor koji se promenio preko noći. Selo se prazni godinama, gotovo neprimetno, porodica po porodica. Ali broj stanovnika nije jedina stvar koja bi trebalo da zabrine.
Jer šta se događa kada u selu više nema dovoljno dece za školu? Kada prodavnica više nema kome da prodaje? Kada autobus ide sve ređe? Kada mladi odlaze, a stariji ostaju sami u velikim kućama? Tada selo ne nestaje formalno – ono i dalje postoji na karti, ima ulicu, poštu, crkvu i svoje ime. Ali polako gubi ono što ga čini živim mestom.
Jedno od najvažnijih pitanja za budućnost sremskih sela jeste broj dece. Ako danas u nekom selu ima svega nekoliko mališana, teško je očekivati da će za deset godina postojati generacija koja će popuniti školu, sportske klubove i kulturna društva. A kada nema dece, nema ni mladih porodica. Kada nema mladih porodica, sve je manje razloga da se otvaraju novi sadržaji. I tako nastaje začarani krug iz kojeg se teško izlazi.
Selo bez dece nije samo demografski problem. To je znak da je prekinut prirodni tok života.
Drugo pitanje je još ozbiljnije – starosna struktura stanovništva. Ako mladi odlaze, a stariji ostaju, prosečna starost raste. Za deset godina razlika može biti ogromna. Danas baka i deka možda još uvek obrađuju baštu, drže nekoliko životinja i sami brinu o kući. Ali šta kada više ne budu mogli?
Ko će održavati velika dvorišta? Ko će obrađivati zemlju? Ko će pomagati starijima? Hoće li u selu biti dovoljno ljudi da održe komšijsku solidarnost koja je nekada bila nešto što se podrazumeva? To su pitanja koja se često ne vide u tabelama i statistikama.
U sremskim selima ima sve više objekata koji su nekada bili puni života. U njima su se rađala deca, slavile slave, spremale svadbe i ispraćale generacije. Danas neke od tih kuća stoje zaključane godinama. Iza svake takve kuće postoji jedna mala istorija.
Problem je što prazna kuća vremenom povlači za sobom i prazno dvorište, pa praznu ulicu, a onda i pitanje – ko će ovde živeti za deset ili dvadeset godina? Istovremeno, nije dovoljno samo reći mladima da ostanu. Čovek ne ostaje negde zato što mu se kaže da treba da ostane. Ostaje tamo gde može da radi, zaradi, formira porodicu i obezbedi pristojan život svojoj deci.
Ako se sadašnji trendovi nastave, za deset godina neka sremska sela mogla bi imati znatno manje stanovnika nego danas. Ali možda će još važnije biti to kako će izgledati život onih koji ostanu.
Manje dece. Više starijih. Manje prodavnica. Ređi prevoz. Manje društvenih događaja. Veća potreba za pomoći starijima. Sve manje ljudi koji mogu da održavaju infrastrukturu i privredne aktivnosti. I onda dolazimo do paradoksa: u Sremu će i dalje biti plodne zemlje, kuća, puteva i ogromnog potencijala, ali bi moglo da bude sve manje ljudi koji će taj prostor zaista zvati svojim domom.
Ima li šanse da se trend preokrene? Ima – ali ne sam od sebe. Sremska sela nisu osuđena na nestajanje. Blizina gradova, plodno zemljište, Fruška gora, Sava, razvijena poljoprivreda i relativno dobra saobraćajna povezanost predstavljaju ozbiljne potencijale.
Ali potencijal nije dovoljan. Potrebni su uslovi zbog kojih bi se mladom čoveku isplatilo da ostane ili da se vrati: posao, infrastruktura, dobra škola, dostupne zdravstvene i druge usluge, kvalitetan internet, uređene ulice i javni prevoz, ali i podrška porodicama sa decom.
Jer budućnost sela ne određuje samo broj stanovnika. Određuje je pitanje da li u njemu postoji razlog da čovek ostane. Zato pitanje „koliko nas ima?“ možda više nije najvažnije. Mnogo važnije pitanje glasi:
Kada 2036. godine neko prođe kroz sremsko selo – hoće li kroz prozor videti dete koje se vraća iz škole, čoveka koji se vraća sa njive i otvorenu prodavnicu na uglu… ili samo niz lepih, starih kuća iza kojih više nema ko da živi?
Odgovor na to pitanje neće dati budućnost. Daće ga odluke koje budemo donosili danas.
(SMP)
