Poslednjih nekoliko godina sistem obrazovanja se promenio. Po svemu sudeći, sve je lošiji. Deca su sve nepismenija, vokabular je ograničen na mimimalan fond reči, a znanje iz opšte kulture im je ispod svakog nivoa. Vrlo čudna i kontradiktorna situacija s obzirom na to da smo savremenici modernih računara, razvijene tehnologije i brzog protoka interneta. Trebalo bi da je sve lakše i pristupačnije, ali nažalost, svedoci smo toga da su mnogi ipak samo dobro informisani, bez znanja i potrebe za istim. Tako postajemo neobrazovani i neproduhovljeni iako u rukama imamo diplome, sertifikate i razna uverenja o nekim obukama.
Problem je nastao onog trenutka kada je i u oblasti obrazovanja prioritet postao novac. Novac umesto znanja. Smišljali su i smišljali razne načine kako profitirati od neprofitne državne ustanove, i od kad su dobili ideju, ne odustaju od nje. Realizuju je u svim sferama školstva. Preterano, prenapadno i apsolutno nepotrebno.
Da počnemo od stručnih usavršavanja u ustanovi i van nje? Prosvetni radnici su dobili zadatak da skupljaju bodove kako bi obogatili svoj portfolio. Obavezni su da prisustvuju seminarima organizovanim u školI ili van nje, kako bi prikupili određeni broj bodova.
Zašto?
Da ne bi izgubili licencu i posao zbog nedovoljnog broja sati „stručnog“ usavršavanja.
Kakvi su to seminari?
Prvenstveno nepotrebni, glupog sadržaja, i totalno ponižavajući za svakog iole obrazovanog čoveka, a ne jednog prosvetnog radnika koji je svoj poziv birao, studirao i apsolvirao pri svakoj ponovljenoj lekciji ili pedagoškoj situaciji.
Ko su predavači?
U većini slučajeva paraziti bez dana pravog radnog iskustva, koji su po stranačkoj, rodbinskoj ili prijateljskoj osnovi ugrabili priliku da mlate praznu slamu i drznuli se da boljim, pametnijim i vrednijim ljudima izdaju sertifikate o seminarima izmišljenih naziva, da deluje kao da su završili najmanje još jedan fakultet. I to sve za basnoslovne iznose dnevnica.
Kakvi su nastavnici posle seminara?
Umorni od sedenja i crtanja cvetića i strelica po flip čart papirima, poniženi jer su spali na to da se osam sati smeškaju i veoma dobro glume da učestvuju u rešavanju “ozbiljnih i korisnih stvari”, i besni jer su morali da plate da bi se tako osećali.
Šta urade sa uverenjem?
Najradije bi ga pljunuli i zalepili veselom, predanom predavaču na čelo, ali ga samo smeste u svoj portfolio. I docrtaju još jedan cvetić. Ne smeju da se zameraju sa dotičnim jer je ipak sa direktorom dogovorio još nekoliko seminara kako bi škola dobila dobru ocenu nekakve eksterne evaluacije, oni stavili novac u džep, a direktor se šepurio po zbornici i gradu.
Gledajući primere tih vrsnih “držača kojekakvih obuka”, mnogi se polakome na novac, htedoh reći “na isti zanat”, i dohvate se posla. Tako ni naš grad nije ostao uskraćen za učiteljice širokog srca koje nesebično dele silna znanja i iskustva stečena na istim takvim seminarima.
Naime, u OŠ “Jovan Jovanović Zmaj”, učiteljica Slavica Bobić, počela je da koristi NTC sistem za učenje. Taj sistem omogućava učenje na praktičnom radu i usvajanju znanja kroz razne aktivnosti. Namenjen je nadarenoj deci i služi za širenje znanja i njegovo korišćenje u konkretnim situacijama. Radi se u dva ciklusa, u trajanju od po dva meseca. Realizuje se preko vikenda, i deca su podeljena na nekoliko grupa, od predškolskog uzrasta do VI razreda. Plaća se 2 400 dinara po ciklusu.
Zvuči napredno i inovativno, zar ne?
Ali, da postavimo stvari ovako. Prema saznanjima, u ovoj školi se radionice u okviru NTC projekta odvijaju subotom i nedeljom u prepodnevnim satima. Na početku prvog ciklusa bilo je preko 100 učenika, čak i mlađih od predškolskog uzrasta. Mnogi od njih su odustali.
Zašto?
Možda zato što učenje poezije kroz crteže, matematike kroz brojalice i zvezdice, i hodanje četvoronoške do toaleta baš i nije toliko inovativno i napredno?! Možda su deca, pa čak i obmanuti roditelji shvatili da nema ništa ružno u tradicionalnom tipu učenja i da njihov životni put neće određivati osobe kod kojih će crtati umesto da čitaju i pevaju, kod kojih će puzati umesto da hodaju…i sve to zarad nečijeg punijeg džepa i satifakcije u društvu.
Međutim, ostaju tu nerazjašnjene mnoge stvari…
Ko je procenio da je ta osoba pogodna za predavača takvog sistema koji koristi čak i u svom odeljenju? Kako je ta učiteljica odabrala naprednu decu, po kom kriterijumu, na osnovu kakvog istraživanja i procene? Da li je izvršeno testiranje? Kakvi su rezultati? Kako je odabrala učiteljice-saradnice iz Jarka i Šašinaca da učestvuju u tome i budu plaćene po času/radionici? Ko je uopšte merodavan za nadzor takvog rada u školi?
I najvažnije pitanje, dokle će roditelji zarad mira u školi, dobrih ocena i odnosa sa takvim predavačima, i nekakavog izmišljenog statusa, dopuštati da njihova deca sve manje znaju i propuštaju prilike da postanu jednog dana pravi stručnjaci i kvalitetni ljudi?