Verovali ili ne, po podacima Policijske uprave, na skupu koji je juče, ispred PSC “Pinki” organizovala ekološka ekspedicija iz Šapca i Rio Sava Manojlović, bilo je prisutno tačno 437 osoba. Da li je taj podatak tačan ili je reč o običnoj policijsko-naprednjačkoj intrigi, nije toliko važno, koliko činjenica da su se na tom okupljanju, ponovo, po ko zna koji put, pojavila ista lica lokalnih stranačkih aktivista i simpatizera koji se, na ovakvim skupovima, pojavljuju već desetak poslednjih godina. Jednom se ta okupljanja zajednički nazivaju “Protiv krvavih košulja”, drugi put “Protiv nasilja”, a ove godine je sve obojeno u rudarske boje i antilitijumske nijanse nazivajući se “Srbija protiv Rio Tinta”.
Naravno, i narod se podelio po istoj liniji.
Tiha većina je ostala kod svojih kuća i po kafićima, gledajući utakmicu košarkaške reprezentacije na Olimpijadi, ili je i dalje negde na morskoj obali, dok je glasna manjina (sudeći po izbornim rezultatima) protestovala ispred sportske hale praćena Šolakovim medijima i lokalnim opozicionim liderima, kako onima koji su fiktivno zaposleni u sportskom savezu grada (po naprednjačkom blagoslovu), tako i onima koji se dogovaraju sa naprednjacima na tajnim sastancima i na državne jasne inkognito zapošljavaju svoje supruge, ali i onima kojima je SNS potpisivao izbornu listu kako bi se uopšte i pojavili na, nedavno održanim, izborima.
Ostala prisutna masa, odjednom stručna za pitanje rudarenja i ekologije, došla je samo zbog činjenice da ne voli Vučića i Nedimovića, i da sva svoja životna opredeljenja deli po toj liniji, za ili protiv vlasti. Jer, da nije tako, neko bi se setio da pomene i Metalfer koji nas truje sada i ovde, a ne bi slušao polupismene babe koje samo što nisu počele da kunu vlast zbog nečega što je, još uvek, na dugom štapu, jednako kao i put Srbije u EU.
Ni malo skromno tvrdim da imam dovoljno obrazovanja da ne osećam potrebu da ljude ubeđujem za ili protiv rudarenja litijumom, no ono što posebno iritira pojedince, pa i autora ovog teksta, je činjenica da se gotovo svi razgovori po ulicama i privatnim skupovima svode upravo na ubeđivanje kako je projekat “Jadar” šansa ili zlo za Srbiju, u zavisnosti od političkog afiniteta individue koja izlaže svoje mišljenje (iako niko to ne traži od nje). Na isti način, pojedinci su davili svoju neposrednu okolinu i društvene mreže i u godinama korone, svojim ličnim stavovima za ili protiv vakcinacije.
Za razumevanje je politička borba opozicije, pa makar i ove sa oreolom konstantnog gubitnika, no ne shvatam zašto njeni lideri masovno insistiraju na tome da se bavimo stvarima koje su iznad naše sfere odlučivanja, zaboravljajući pri tom da živimo svoje male živote na najbolji način. Godine nam prolaze, a mi bi da rešavamo probleme na koje nemamo realan uticaj, da parafraziram antičke Grke “gledamo u nebesa, a ne vidimo kud koračamo”.
Tu mislim i na problem rudarenja litijumom. On će se desiti ili neće, nezavisno od onoga šta o tome misli običan mali čovek, zbog čega je sasvim očigledno da svi ovi mitinzi zloupotrebljavaju narodnu energiju samo za promociju političkih lidera opozicije, a ne kao glas naroda. Isto pravilo važi i za okupljanje građana na platou ispred Sportskog centra “Pinki”.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Milan Milivojević)
Verujete policijskoj upravi da je bilo toliko ljudi?
Samo kopati i zagadjivati da poltroni mitrovački imate za vaša dupeta da ne žulja….
Odličan tekst. Žuti ološ provaljen i raskrinkan. Koriste svaku priliku da pokušaju da nasamare narod