Iako rodom iz Beograda, Danica Maksimović (31) danas živi u jednom vikend naselju pored sela Stari Slankamen u Sremu i kako kaže, „na lepom plavom Dunavu, između Beograda i Novog Sada, u blizu Inđije„. U vikend naselju živi oko 10-ak ljudi i svi su iz Beograda.
„Tu ostajemo preko cele godine, na prostoru koji pokriva oko 600 kuća, plus vikendaši koji dolaze dok je lepo vreme. Stari Slankamen je na 15 minuta peške, a drugo veće selo na 7 minuta kolima. Ja sam u vikendici koji su sagradili moji baka i deka početkom ’60-ih“, kaže ona.
Posao obavlja preko kompjutera onlajn, plete mandale, vodi blog Razgovori sa sobom, a takođe gaji povrće i bilje. Cilj joj je da se osamostali i da u potpunosti bude „sam svoj gazda.“
„Uskoro počinjem da držim radionice iz ciklične meditacije, a s vremena na vreme organizujem i po neki događaj… Ja sam od onih po 200 na 1000 mesta„, ističe kroz smeh.
Sa 19 godina je shvatila da će jednog dana živeti van grada, a pre dve godine je i sprovela tu odluku.
„Grad mi je postao nepotreban. Više mi je uzimao nego davao, a to što mi je dao ja sam uzimala na kašičicu. Smislenije i kvalitetnije vreme provedem sada kad dođem na vikend u grad, nego dok sam živela u Beogradu.“
Ono što ju je prvo (prijatno) iznenadilo bilo je odsustvo buke i neprijatnih mirisa.
„Trebalo mi je nedelju dana da se naviknem da je jedini zvuk koji stvara čovek zvuk kosilice, trimera i po kojeg automobila vikendom. Prva tri meseca sam svako jutro izlazila na terasu i podjednako intenzivno se oduševljavala.“
Kako Danica kaže, bilo je i navikavanja i prilagođavanja, ali ništa joj nije toliko teško palo u odnosu na ono što je dobila.
„Možda je manji nedostatak, npr., dostupnost pojedinih stvari: bankomat je na 20 minuta vožnje, trafika na sedam, prodavnica takođe… Kada je zima i padne sneg nema mrdanja sem peške. Ili kad mi se jede sladoled u 11 uveče, pa bih da skoknem do trafike, ali je ona daleko i verovatno zatvorena. Ipak, prilagodi se čovek, sad uvek imam kilogram sladoleda u zamrzivaču“, govori kroz smeh.
Sa druge strane, spisak pozitivnih stvari života u ruralnoj sredini je kod Danice podugačak.
„Priroda, mir, svež vazduh, Dunav, jednostavnost, rad na i za sebe, mogućnost uzgajanja sopstvene hrane, ritam života u skladu sa vremenom – leto je aktivno, skoro sam stalno napolju, spavam napolju, radim na terasi. Zima je mirnija i kreativnija, kuća postaje moja mala pećina i imam vremena da radim svašta, jer mrak rano pada.“
O vraćanju u Beograd ili odlasku u neki drugi grad nije nijednog trena pomislila.
„E sad, meni je ovde lagano, zato što sam na sat vremena od Beograda, Šapca, Novog Sada, Sremske Mitrovice. Kad se uželim, lako mi je da odem, ostanem nekad dva nekad nedelju dana.“
Sa lokalnim meštanima, kao što su stanovnici Starog Slankamena, ima dobar odnos.
„U selo zalazim jednom u 4 – 5 dana, jer kupujem u određenim prodavnicama. I gotive me svi. Zanimljiva sam im valjda, ovako čupava, istetovirana, pobegla iz grada da živi na Dunavu. Ali svi se uredno jave na ulici, to mi je tako nedostajalo. U gradu mi na „Dobar dan“ odgovore bake, deke, beskućnici. Ovde se deca javljaju, pitaju kako ste i to mi je predivno„, govori Danica.
Odluku o životu u vikend naselju njena porodica je podržala.
„Navikli su svi da non stop negde zujim. Većina je ovo proglasila, pogotovo oni koji su bili kod mene, najboljom odlukom ikada, imam dosta prijatelja koji bi mi se rado pridružili ili već rade na tome. Neki kažu da sam poranila, jer je ovo onaj život koji se zamišlja kad se ode u penziju, neki se pitaju kako ne poludim sama pa im ja objasnim da nisam sama. Par meseci pre nego što sam došla, kuću ispod mene je kupila Maja, koja mi je postala prijatelj za ovih godinu i kusur. I imala sam sreće da upoznam ekipu iz Inđije, od kojih jedan drugar čak drži i kafanu, a njegova mama radnjicu sa predivom koje mi treba za moje mandale.“
Ona takođe savetuje sve koji razmišljaju o odlasku na selo da to urade, „ali ne k’o muva bez glave.“
„Ja imam sreće da sam u porodičnoj kući iz koje i radim. Međutim sad pokušavam da se potpuno osamostalim što se tiče posla, iako ideja i mogućnosti ima milion, treba pažljivo isplanirati. Mogla bih poseban tekst da napišem na temu potrebe da se ljudi vrate prirodi i selu, da se stvaraju nove moderne zajednice koje će da funkcionišu na principima i na temelju starih.
Većini ljudi je naravno problem novac i tu najviše planiranja i treba. Ali imamo internet, istraži mogućnosti, nauči nešto novo, smisli proizvod, apliciraj za kredit , prodaj gajbu… Fora je ta da što se više ljudi bude odlučivalo na ovaj korak, to će nam biti lakše. Svako nešto gaji, pravi, ume da popravi. Potrebe za novcem su zaista manje, ja sa 250 evra pokrivam osnovne troškove, sa sve gorivom. Jedan drugar je došao ovde pre osam godina i krenuo da kosi i sređuje placeve. Danas rade njih dvojica. Postoji mnogo načina da se napravi novac, samo treba kockice da se poklope“, zaključuje Danica.
(noizz.rs)
Duso moja, uradila si pravu stvar! Kao neko ko je zivio i u gradu i na selu, uvek biram selo.
Nikad mi nisu jasni ljudi kod nas koji su toliko opcinjeni zivotom u skucenim stanovima/golubarnicima. Ima zivota i na selu.
Zelim ti svako dobro!
Zora
zelim da ti poklonim neku domacu zivotinju na primer kozu da imas mleka neko prase jare .