Sve je više mladih koji odlaze. Sa jednim koferom, diplomom i nadom u bolji život, napuštaju svoje gradove, porodice, prijatelje. Na mapi sveta traže ono što nisu pronašli kod kuće sigurnost, priliku, priznanje. I dok avioni poleću, u domovini ostaje tišina i pitanje zašto smo ih pustili da odu?
KADA ODLUČE DA ODLAZE
Odlazak iz zemlje danas nije izuzetak, već svakodnevica. Mladi ljudi, posebno oni između 20 i 35 godina, sve češće donose odluku da napuste svoje mesto rođenja i potraže bolju budućnost negde drugde. Ta odluka ne dolazi naglo, već se godinama stvara u tišini iz razočaranja, iz nepravde, iz osećaja da ih njihova sredina sputava umesto da ih podstiče.
Razgovori među prijateljima sve češće počinju rečenicom „Znaš li nekog ko bi mogao da mi pomogne da odem?“ U tim rečenicama ima više tuge nego ambicije. Većina njih ne želi da ode žele da ostanu, ali nemaju zašto. Kada završe fakultet i shvate da je radno mesto rezervisano za nekog sa „vezom“, kada vide da se vredni ljudi svakodnevno bore za minimum, kada ih društvo obeshrabri svojim nepravdama, odlazak postaje ne opcija, već potreba.
Mnogi od njih ne planiraju da zauvek ostanu u inostranstvu. Odlaze da bi se usavršili, zaradili, izgradili. Ali ostaju jer se više nemaju gde vratiti. Njihovi snovi su ovde ugušeni, a tamo dobijaju bar priliku da ih žive. I
ŠTA TRAŽE, A ŠTA PRONALAZE
Mladi ne odlaze tražeći savršenstvo. Znaju da ni tamo nije idealno. Znaju da će raditi mnogo, da će biti stranci, da će im nedostajati dom. Ali odlaze jer traže osnovne stvari: sigurnost, pravdu, šansu da uspeju ako se trude. Traže sistem u kojem neće biti važno čiji si, već šta znaš. Gde će diploma vredeti i gde će rad biti priznat.
U inostranstvu nalaze red možda stroži, možda hladniji, ali predvidiv. Znaju kada počinju, kada završavaju, koliko su plaćeni i šta se od njih očekuje. Nalaze poslodavce koji ne traže pokornost već efikasnost. Pronalaze ljude koji ne traže izgovore, već rešenja. Uče jezik, kulturu, navike. I uče da je moguće živeti bez straha od otkaza bez razloga, neplaćenih doprinosa ili poniženja na poslu.
Naravno, ne pronalaze svi odmah ono što traže. Neki prođu težak put, menjaju poslove, preživljavaju prve mesece sa malo. Ali osećaj da se pomeraju, da imaju šansu, daje im snagu. Njihov trud se ne ignoriše. Njihovo znanje se ne umanjuje. Polako počinju da dišu punim plućima daleko od kuće, ali bliže sebi.
ŠTA OSTAVLJAJU
Ono što mladi ostavljaju nije samo adresa ili stan. Oni ostavljaju dom koji ih je oblikovao. Ostavljaju roditelje koji ćute dok ih ispraćaju, jer ne žele da pokažu koliko im srce puca. Ostavljaju braću i sestre, prijatelje iz detinjstva, komšije koje su ih gledale kako rastu. Najviše ostavljaju vreme koje se više nikada neće ponoviti. Propuštaju porodična okupljanja, slave, rođenja, praznike. Izgube se u novom jeziku, pravilima druge zemlje, i često se osećaju kao da su između dva sveta. Ponekad ih hvata krivica jer nisu tu kada zatrebaju. Ne mogu pomoći roditeljima kad ih boli, niti čuti glas najmilijih svaki dan.
Za neke, odlazak znači i gubitak jezika, kulture, identiteta. Njihova deca odrastaju u drugom okruženju, uče drugi jezik kao maternji, sve ređe dolaze u zavičaj. A kada i dođu, osećaju se kao gosti. Sve to ostaje kao tihi bol u njima i u onima koji ih čekaju. Ostavljaju i svakodnevne slike koje drugi više ne primećuju miris dvorišta u rano jutro, zvuk crkvenih zvona iz daljine, osmeh prodavačice iz kraja. Odlazak nije samo fizička udaljenost to je odlazak iz sveta koji te prepoznaje, iz jezika u kome znaš kako da izraziš tugu i radost, iz ritma koji ti je bio prirodan.
A ono što je najteže jeste saznanje da možda više nikada nećeš pripadati nijednom mestu u potpunosti. Iako si otišao s razlogom, srce ostane delimično u mestu odakle dolaziš.
ŠTA OSTAJE NAMA
Zemlja iz koje mladi odlaze postaje zemlja senki. Na fakultetima ima manje brucoša. U selima su zatvorene škole. U porodilištima se čuje tišina. Radne snage nema, preduzeća se zatvaraju ili mole za radnike koje ne mogu da plate. U društvu ostaju stariji, nemoćniji, oni koji nemaju gde. I ostaje pitanje: da li je ova zemlja izgubila ono najvrednije svoju budućnost? Jer kada ode snaga, ideja i nada, šta ostaje? Ostaće zgrade, ali prazne. Ulice, ali bez dečjeg smeha. Institucije, ali bez svrhe.
Ostajemo i sa osećajem krivice. Znamo da nismo učinili dovoljno. Znamo da nismo slušali njihove potrebe, da smo ih gurali u ćutanje. I znamo da se istina ne krije u statistikama, već u licima onih koji su nas napustili. Ostaju generacije dece koja odrastaju bez starijih rođaka. Ostaju stari roditelji koji žive za poziv subotom. Ostaju prazni stanovi i fotografije na zidovima koje blede. I dok ih gledamo, pitamo se da li je moglo drugačije?
Zemlja bez mladih nije siromašna samo ekonomski. Ona je siromašna duhom. Gubi energiju, kreativnost, bunt i pokret koji menjaju stvari. Gubi izazov i motivaciju. Postaje društvo koje sve više liči na muzejski eksponat lepo za gledanje, ali bez života.
DA LI IH MOŽEMO ZADRŽATI?
Da, ali ne obećanjima. Ne govorima. Ne kampanjama. Možemo ih zadržati ako im pokažemo da ih zaista želimo ovde. Ako ih uključimo u odlučivanje. Ako im damo šansu da stvaraju bez da se pokore. Ako im damo pristojan posao, dom, zdravstvo, školstvo a ne izgovore.
Mladi ne traže da im sve bude lako. Žele da ih se čuje. Da ih se ne ponižava. Da znaju da će trud biti nagrađen, a ideje prepoznate. Da će moći da planiraju život, porodicu, budućnost. Da neće osećati stid jer su ostali. Moramo im vratiti poverenje. Jer poverenje se ne gradi preko noći. Potrebni su konkretni koraci: sigurni poslovi, transparentne institucije, jasno definisane mogućnosti za razvoj. Potrebni su primeri koji pokazuju da je moguće uspeti i ostati.
Treba im pokazati da su ovde važni. Da se ne vrednuje samo iskustvo starijih, već i snaga i ideje mladih. Da nisu puki izvršioci, već graditelji sistema. Da nisu prepreka, već rešenje. Ako im to damo, možda ćemo jednog dana gledati više dolazaka nego odlazaka. I možda će njihovi koferi nositi uspomene, a ne poslednju nadu. Zemlja ne može da se razvija ako joj temelji stalno odlaze. A temelji svakog društva su upravo njeni mladi.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
