U savremenom javnom prostoru, tokom protekle protestne godine, pojavio se zanimljiv fenomen: blokaderska logika. Ona je jednostavna, elegantna i intelektualno veoma ekonomična. Naime, svet se deli na dve kategorije: naš stav i – pogrešan stav! Između te dve kategorije nema prostora za kompromis, nijanse ili dileme.
U tom iskrivljenom svetu rasprava je suvišna. Zašto trošiti energiju na argumente kada je stvar već rešena moralnom intuicijom? Ako neko misli drugačije, očigledno nije pogrešio u proceni činjenica – već je stvar u njegovom karakteru. Dakle, problem nije toliko u mišljenju, koliko u čoveku koji ga iznosi.
Doduše, blokaderska oholost ima nekoliko praktičnih prednosti. Pre svega, štedi vreme. Umesto dugih debata, dovoljno je proglasiti protivnika nedostojnim razgovora, jednostavno ćacijem, ma šta to značilo. Tako se izbegava opasnost da argumentacija koju je izneo slučajno mora da se proveri i potvrdi kao realna i, daleko bilo, tačna.
Drugo, ovakav sistem održava visok nivo moralne samouverenosti. Ako je naš stav po definiciji ispravan, svaka sumnja postaje nepotrebna, a svaka kritika automatski prelazi u kategoriju neprijateljske propagande.
Treće, blokada – bilo simbolična ili fizička – postaje savršen oblik argumentacije. Ako ne možemo da pobedimo u raspravi, možemo bar da sprečimo raspravu da se uopšte dogodi. Tišina protivnika tada se tumači kao dokaz naše pobede.
U takvoj atmosferi nastaje i posebna vrsta političke etike. Ona nalaže sledeće pravilo: pluralizam je poželjan, ali samo dok svi misle isto. Različita mišljenja su dragocena, pod uslovom da se razlikuju u detaljima, a ne u zaključku. Naravno, ova logika nije ekskluzivno vlasništvo jedne grupe ili jedne ideologije. Ona je univerzalno iskušenje svake politike koja previše poveruje u sopstvenu nepogrešivost. Jer trenutak kada neko poveruje da postoji samo njegov stav i pogrešan stav – upravo je trenutak kada dijalog prestaje, a počinje oholost.
Ironija je u tome što blokaderska oholost često nastaje u ime slobode mišljenja. Ali sloboda mišljenja koja ne podrazumeva pravo na drugačije mišljenje vrlo brzo postaje nešto drugo: monopol nad istinom. A monopol nad istinom ima jednu nezgodnu osobinu – narod ga retko dugo toleriše.
Zato, da budemo potpuno otvoreni, možda bi vredelo vratiti staro, pomalo zaboravljeno pravilo javnog života koje kaže – ako postoji samo jedan dozvoljen stav, onda više ne govorimo o raspravi nego o jednoumlju.
