Na gradskim trgovima širom Srbije organizovani su štandovi na kojima se, kako se tvrdi, „spontano okupljeni studenti“ zalažu za raspisivanje izbora. Kartonski panoi, flomasteri, parole o demokratiji – sve deluje mladalački, čisto i nestranački. Ili bar tako treba da izgleda.
Međutim, u Sremskoj Mitrovici slika je bila nešto manje studentska, a nešto više – poznata. Naime, prema svedočenjima građana i objavama na društvenim mrežama, na štandovima su mahom članovi Demokratske stranke, a za jednim od štandova viđen je čak predsednik gradskog odbora Demokratske stranke. Ne kao slučajni prolaznik, ne kao zabrinuti građanin koji daje potpis, već kao neko ko se sasvim udobno uklopio u „studentsku akciju“.
Ako su studenti, postavlja se pitanje – gde su indeksi? Ako je akcija nestranačka, zašto su lica za štandom već dobro poznata iz lokalnih stranačkih struktura?
Naravno, u politici je već odavno prihvaćeno da se svi mogu „osećati kao studenti“, naročito kada zatreba legitimitet mladosti, svežine i pobune. Neki to rade sa 20 godina, neki sa 50, a neki – samo promene jaknu i stanu iza drugog transparenata. Problem nije u tome da političke stranke traže izbore – to im je posao. Problem nastaje onda kada se taj posao maskira kao spontani bunt studenata, naročito kad se zna da građani ne bi potpisali kada bi znali ko zaista stoji iza štanda.
U tom smislu, mitrovački primer deluje kao školski: manje „studentski plenum“, a više praktična nastava iz političkog marketinga. Predmet: Kako se sakriti na vidnom mestu.
Na kraju, možda bi bilo poštenije da se štandovi jednostavno potpišu onako kako i dolikuje: imenom i prezimenom, strankom i funkcijom. Studenti bi ostali studenti, stranke bi ostale stranke, a građani bi makar znali kome daju potpis – i zašto.
