Kažu da je ljudski opraštati. Mnoge religije opraštanje smatraju najvišim činom koji osobu dovodi do stanja blaženstva jer ponovo uspostavlja narušenu ravnotežu sa samim sobom ili doprinosi obnavljanju narušenog odnosa sa drugim.
Ponekad, ljudi nošeni pomenutim ideološkim načelima smatraju da je obavezno oprostiti drugima i da je oprost garancija da će sve ponovo biti u redu i funkcionisati kao ranije. Medjutim, ako zaboravimo da je sam čin opraštanja proces koji zahteva određeno vreme i samim tim nije automatizovan, verovatno ćemo preuranjeno zaključiti da smo oprostili i preboleli nanetu nam štetu. Razmišljajući na ovaj način, možemo čak i doći do toga da oprost od drugih obavezno očekujemo kada pogrešimo, kao i da smatramo da isti obavezno moramo dati kada nam je učinjena šteta.
Pored ideoloških i religijskih učenja, vaspitanje takodje daje značajan doprinos opraštanju. Mala deca veoma rano dobijaju poruke po kojima je važno oprostiti i pomiriti se nakon svadje. Ovakvim načinom vaspitanja veruje se u to da će deca imati više šanse za razvijanje razumevanja za druge, saosećanja i empatije.
Dobra namera svih pomenutih učenja je svakako neosprna, ali izuzima sam način na koji se istinsko opraštanje može postići. Postoje mnogi odnosi koji su prekinuti, dok je za njima ostalo more neizrečenih osećanja, neslaganja ili nerazrešenih nepravednih postupaka. Ukoliko je odnos prekinut, a bilo koji od njegovih aktera odbija da ikada razgovara o tom odnosu ili pak, konstantno pominje isti, veoma je verovatno da je ostalo dosta njegovih nerazrešenih delova.
Najčešće se radi o tome da je pomenutom akteru učinjena šteta ili nepravda koju on nije do kraja preboleo i svaki put kada se seti, on se vraća nerazrešenoj tuzi, ljutnji ili bolu. Da bi se oproštaj desio, sve neprijatne emocije koje provocira sećanje na isti moraju se rešiti jer tako je opraštanje istinsko, a ne lažno kvaziopraštanje.
Postoje ljudi koji na opraštanje shvataju kao čin negiranja vlastite vrednosti, odnosno smatraju da ukoliko oproste onome ko ih je povredio, samom sebi će posredno priznati da su slabi, bez karaktera ili bezvredni. U ovoj situaciji važno je razjasniti da opraštajući nekome, ne negira se njegov nepravedan postupak, tj ako osoba oprostidrugome to nikako ne znači da smatra da se šteta nije desila ili da je zaboravila ono što joj je učinjeno.
Sam čin opraštanja će se mnogo lakše desiti ukoliko je onaj ko je naneo štetu, istu i popravio.
Po pitanju materijalnih stvari nema sumnje koji je način popravka štete, dok u situacijama kada se osoba povredi ružnim komentarom ili uvredi neprimerenom opaskom, štetu je teže nadoknaditi. Najčešće se u ovakvim situacijama ljudi ne snalaze jer čini se da priznati krivicu i reći izvini predstavlja pretežak korak. Sve ovo kao pomoć u činu opraštanja se često zaboravlja, umanjuje se njegova vrednost i moć.
Istina je da priznajući krivicu se preuzima odgovornost za nanetu štetu i izražava namera da se ista popravi, a takodje i osobi kojoj je šteta naneta, saopštava da je važna i da je sam odnos dragocen i značajan što predstavlja značajan korak u očuvanju istog.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
