Bio je fudbaler koji je uvek davao sve od sebe. Čovek kojem je lopta bila prirodni produžetak noge, te čuvene i čarobne desnice. Dejan Milovanović, kapiten Crvene zvezde i junak generacije Orlića, preminuo je iznenada u 42. godini, dok je igrao ono što je najviše voleo – fudbal. Srce koje je decenijama kucalo u ritmu igre, izdalo ga je na terenu.
Vest o njegovoj smrti pogodila je fudbalsku javnost poput udarca. Nije to bio samo gubitak jednog igrača, bivšeg kapitena ili reprezentativca. Bio je to odlazak čoveka koji je nosio fudbal u krvi, simbola jedne epohe i borca koji nikada nije znao da odustane. Dejan je bio sin Đorđa Milovanovića, bivšeg fudbalera Crvene zvezde, poznatog pod nadimkom “Đoka Bomba” zbog razornog šuta kojim je decenijama ranije uveseljavao navijače. Od oca je nasledio fudbalski dar, ali i posvećenost igri. I njegov otac je umro mlad, sa 53 godine, a navodi se da je i on preminuo na fudbalskom terenu.
Rođen u Beogradu, detinjstvo provodeći u Sremskoj Mitrovici, u porodičnoj kući u ulici Stari Šor, Milovanović je kao dečak pokazivao da poseduje nešto više od talenta – imao je karakter. Navijači su ga voleli jer je bio njihov – iskren i posvećen. U dresu mlade reprezentacije Srbije i Crne Gore stigao je do finala Evropskog prvenstva 2004. godine. Milovanović je bio stub tima – tih, ali odlučan, kapiten koji nije morao da viče da bi bio vođa.
Igrao je i u Francuskoj, u Lansu, zatim u Grčkoj, ali se uvek vraćao kući. Zvezda je bila njegova adresa, njegova sigurnost i ljubav. Sa crveno-belima je podizao trofeje, ali i prolazio kroz godine iskušenja, noseći traku kao dokaz da je spreman da ide prvi, i kada je teško.
Smrt ga je zatekla tamo gde je oduvek pripadao – na terenu. U jednom rekreativnom meču, lopta je ponovo bila kod njega. Igrao je srcem, kao što je čitav život igrao. Samo što ga je to srce ovog puta izdalo.
Dejan Milovanović će ostati upamćen ne samo po golovima i asistencijama, već po borbi, karakteru i ljubavi prema fudbalu. Njegov osmeh, njegova smirenost i kapetanski duh ostaće deo sećanja svih koji su ga poznavali.
Otišao je prerano, ali je ostavio trag koji se ne briše. Kapiten koji je do poslednjeg daha igrao za svoj tim, za fudbal.
