Od petooktobarskih promena 2000-e do današnje izborne smene vlasti: Srbija ponovo stoji pred velikim očekivanjima. Ali kako da ovog puta ne prokocka ono što je teško izborila? Svaka smena vlasti počinje obećanjem da će od sutra sve biti drugačije. Posle dugog nezadovoljstva, građani izlaze na birališta, veruju da su konačno dobili priliku da promene sopstvenu sudbinu i očekuju da će nova vlast ispraviti nepravde prethodne. A onda, kada prođe početni entuzijazam, dolazi ono najvažnije pitanje: šta je od svih tih obećanja zaista ostalo?
Srbija je taj put već prošla 2000. godine. Danas, posle novih političkih promena i pobede studentskog pokreta na parlamentarnim izborima 25. oktobra 2026, pred njom se ponovo otvara isto pitanje: hoće li promena vlasti značiti i promenu života običnog čoveka ili ćemo još jednom dočekati da se političke parole pretvore u ekonomsko razočaranje?
Petog oktobra 2000. godine srušen je politički poredak Slobodana Miloševića. Za veliki deo građana to nije bila samo promena predsednika i vlade. Bio je to pokušaj da se zatvori poglavlje ratova, sankcija, međunarodne izolacije, hiperinflacije i opšteg društvenog propadanja. Demokratska opozicija Srbije, okupljena oko ideje političkih promena, dobila je snažnu podršku. Na parlamentarnim izborima u decembru iste godine DOS je osvojio oko 64 odsto glasova i 176 od 250 poslaničkih mesta. Bio je to ubedljiv mandat za promene, ali i ogromna odgovornost.
Građani nisu očekivali samo slobodnije medije i drugačiju političku atmosferu. Očekivali su posao, pristojnu platu, sigurnost, uređene institucije i perspektivu za svoju decu. Verovali su da će država, oslobođena starog političkog sistema, konačno početi da radi u njihovom interesu. Međutim, politička pobeda bila je tek početak mnogo složenijeg procesa.
Tranzicija je donela otvaranje prema svetu, privatizaciju, promenu ekonomskog sistema i stvaranje novih poslovnih mogućnosti. Ali je istovremeno za veliki broj radnika značila gubitak zaposlenja, gašenje proizvodnje i nestanak preduzeća koja su decenijama predstavljala oslonac čitavih gradova i sela. Umesto toga, Sremska Mitrovica je dobila Prodanovića, Radosavljevića (PDV), Lemajića, Boškovića, da odrade prljavi posao za svoje partijske tajkune.
U javnosti je ostao snažan utisak da su mnoge fabrike, umesto da budu obnovljene i osposobljene za tržišnu utakmicu, završile kao plen. U pojedinim slučajevima proizvodnja je zaustavljana, imovina rasprodavana, a radnici ostajali bez posla i bez sigurnosti koju su ranije imali.
Naravno, ne može se svaka privatizacija proglasiti pljačkom niti se svi ekonomski problemi mogu pripisati isključivo vlastima posle 2000. godine. Nasleđeni privredni problemi, tehnološko zaostajanje, gubitak tržišta, sankcije i ratovi takođe su imali ozbiljne posledice. Ali te činjenice ne mogu biti opravdanje za loše privatizacije, politički privilegovane kupce i izostanak odgovornosti tamo gde je javna imovina uništavana ili izvlačena iz preduzeća.
Za radnika koji je ostao bez plate i radnog mesta razlika između neuspešne reforme i loše sprovedene privatizacije često je bila samo teorijska. Njegova porodica plaćala je stvarnu cenu. I upravo tu počinje najveće razočaranje tranzicije: političke promene nisu automatski donele ekonomsku pravdu. Jedni su dobili nove mogućnosti, dok su drugi izgubili ono što su imali.
Rezultat izbora 25. oktobra 2026. pokazuje da je značajan deo građana odlučio da pruži priliku novoj političkoj snazi. Prema preliminarnim podacima Republičke izborne komisije, na osnovu obrađenih 8.077 biračkih mesta, studentska lista osvojila je 52,54 odsto glasova, dok je lista okupljena oko Aleksandra Vučića dobila 39,29 odsto.
Takav rezultat predstavlja politički preokret. Ali izborna pobeda nije potvrda da će svaka odluka nove vlasti biti dobra, kao što ni poraz prethodne vlasti sam po sebi ne znači da su svi problemi rešeni. Studenti i građani koji su podržali promene mogu imati različite političke, ideološke i ekonomske stavove. Ono što ih je ujedinilo ne mora biti i ono oko čega će se sutra slagati. Borba protiv korupcije, zahtev za odgovornošću i insistiranje na poštenijim institucijama mogu biti zajednički imenitelji, ali upravljanje državom zahteva i jasnu ekonomsku politiku.
Zato je važno postaviti pitanje koje se često potiskuje u euforiji izbornih pobeda: šta će nova vlast uraditi sa fabrikama, radnim mestima, javnim preduzećima i državnom imovinom?
Hoće li se javni novac trošiti transparentno? Hoće li se javni poslovi dodeljivati po stručnosti, a ne po partijskoj pripadnosti? Hoće li se zaustaviti privilegovanje politički povezanih preduzetnika? Hoće li se radnicima obezbediti stvarna zaštita, a ne samo predizborna obećanja?
I najvažnije: hoće li građani imati mogućnost da vide kako se troši svaki dinar iz budžeta i ko će da snosi odgovornost zbog njihovog pogrešnog izbora?
(M. Milivojević)
