Nakon što se na putu od Jarka do Sremske Mitrovice prevrnuo autobus i život izgubilo troje ljudi, od jutros su, gotovo refleksno, politički lešinari ponovo izašli iz svojih komunikacionih brloga. Na društvenim mrežama pojavljuju se pozivi za tri dodatna minuta tišine, pored već postojećih šesnaest koji su u vezi sa padom nadstrešnice u Novom Sadu.
U pozivima se smenjuju isti tonovi – lažna ozbiljnost, teatralna tuga i pozivi na „još tri minuta tišine“. Tri minuta za nove žrtve, pored onih šesnaest koje su već „zakazane“ zbog pada nadstrešnice!
Građani Mitrovice tako, prema njihovom tajmingu, treba da ćute devetnaest minuta. A posle toga – kao da ništa nije bilo. Mikrofon se vraća u ruke govornicima koji će već sutra, uz uobičajene fraze o odgovornosti i sistemu, krenuti da se prepucavaju oko istih tema koje su i stvorile okruženje u kojem tragedije postaju rutina.
Oni ne traže ćutanje iz poštovanja. Politička ološ na to gleda kao na marketing – trenutak da se pojave na društvenim mrežama, sa pravilno formulisanom porukom tuge i pažljivo odabranim emotikonima. Jer, u zemlji gde se sve meri klikovima i utiscima, i smrt je postala prigodna prilika za samopromociju.
Da budemo sasvim precizni – svaki gubitak života jeste tragedija. Ali kad svaka nesreća postane povod za političko glumatanje, onda tuga gubi smisao, pretvara se u šou-program. Nema više poštovanja ni za žrtve, ni za one koji nastavljaju da žive. Dok javnost broji minute tišine, politički lešinari broje lajkove.
A između dva minuta ćutanja – već planiraju sledeću izjavu.
