Srbija ili Evropska unija, naši ili „njini“ – pitanje je sad, iako je nedopustivo isključivo. Upravo takvo raspoloženje nam je i u poljoprivredi, kao i u svakoj drugoj temi koju društvo uzme da „obrađuje“.
Međutim, ima tu jedna „mala“ stvar za one koji misle da mogu kako hoće sa svetom. Svet više nije daleko mesto koje me se ne tiče. Svet se tiče svakog čoveka u Srbiji, jer od njega zavisi na hiljadu načina. Kao što od njega zavisi i jedan stanovnik Nemačke. Kome bi Nemci prodali npr. svoj „pasat“, svoj simbol i stub ekonomske snage, ako bi svima zabranili da izvoze u Nemačku svoje proizvode. E, isto tako je i sa hranom, bilo da je reč o voću, povrću ili mesu…
Jasno je, dakle, da je cilj svakog proizvođača da proda svoju robu po najvećoj mogućoj ceni. Da bismo do toga došli, moramo otvoriti visokoplatežna tržišta, tj. ugovoriti sa tim zemljama uslove za naše, ali i njihove proizvođače da pod jednakim uslovima posluju u obe zemlje. U želji da naše podržimo što više, od 2016, dakle za samo četiri godine, povećali smo budžet za subvencije u agraru čak 50 odsto. Obezbedili smo i pristup evropskim novcima za naše poljoprivrednike u iznosu od 175 miliona evra, iako je naš budžet, vredan 400 miliona evra samo u jednoj godini, više nego duplo veći od IPARD, koji je raspoređen na nekoliko godina.
Pored toga, postoje i druge mere podrške i zaštite naših. Tako postoje carine za strane proizvode, kao i vancarinske zaštite, tzv. prelevmani, i to baš u sezoni, periodu kada pristiže evo npr. domaći paradajz. Tada je uvoz stranog paradajza neisplativ jer bi, zbog dodatnih zaštitnih dažbina koje smo uveli pri uvozu, u prodavnici koštao više nego domaći i samim tim ne bi bio tražen. Isti mehanizam Srbija primenjuje na sve, nama važne proizvode kako bi zaštitila svoje proizvođače.
Uprkos tome, mnogi opet traže potpunu zabranu uvoza. Kažu, šta će nam paradajz iz Albanije ili Severne Makedonije, zabranite im da izvoze kod nas. Moram da kažem da bi takvi potezi bili krajnje pogubni za srpsku poljoprivredu. Treba li tržište CEFTA, na koje samo poljoprivrednih proizvoda izvozimo za gotovo 850 miliona evra, a sa koga istih uvozimo za svega 180 miliona evra i na kome smo ubedljivo najjači, da izgubimo? Nije nam dovoljan izvoz srpske hrane u S. Makedoniju, vredan gotovo 200 miliona evra, u odnosu na uvoz, koji je 62 miliona evra.
Lepo je da čujemo da Albaniji kroz agrar prodamo više od 50 miliona evra robe, što je dva i po puta više nego što oni nama prodaju. Međutim, nekima nije lepo da im i to malo dozvolimo da nam izvezu, i to van naše sezone. Očekuje li možda neko da isečemo granu na kojoj sedimo?
Treba li da dovodimo u pitanje naš izvoz u EU, koji smo za poslednje četiri godine povećali za neverovatnih 60 odsto i koji je trenutno vredan gotovo dve milijarde evra? Od Nemačke do Italije beležimo suficit, dakle, više mi njima izvozimo nego što uvozimo od njih u agraru. Hoćemo li im sada reći, znate, gospodo, vi ćete nastaviti da kupujete naše voće, povrće, ali ćete morati da izbrišete naše tržište za vaše proizvođače, jer nam je i ovaj suficit premali.
Kao što rekoh, Srbija je kao i svaka druga zemlja zavisna od istog tog sveta kome bismo da uskratimo mogućnost izvoza u Srbiju i ne postoji nijedan razlog zbog koga taj isti svet ne bi u tom slučaju uzvratio nama. Ko bi duže izdržao takvu utakmicu, mi ili EU, više je nego jasno. Mislim da ćete taj film moći da gledate samo u bioskopu.
(B. Nedimović/foto: Goran Srdanov/Vladimir Marković)
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
