Priča koja sledi vraća nas u avgust 1988. godine. U vreme kada je jedna tridesetčetvorogodišnja majka proživela agoniju koju mnogi ne mogu da usanjaju ni u najcrnjim snovima. U vreme kada je najlepši san jedne žene, buduće majke, postao noćna mora, koja nikada nije ni prestala.
Ana Pejić, biološka majka, traži svoju ćerku rođenu 24.08.1988. godine u Sremskoj Mitrovici. Beba je nestala… Nestala iz porodilišta, nestala iz utrobe majke koja joj se nadala, a sve ukazuje na to da je prodata udomiteljima. Datum i mesto rođenja ove devojčice, možda su promenjeni. Bilo koja informacija može biti od pomoći.
Ovako počinje naša priča. Jedna od najtužnijih priča ispričanih od kad je sveta i veka… Jer je priča o jednoj majci, jednom nevinom detetu i surovosti koju niko nije zaslužio. Jer je priča o srušenom snu, o bolu jedne žene, naše sugrađanke.
Prisećanje na dane najveće sreće, a potom i najveće nesreće Ane Pejić pretočene u reči glasi ovako:
„Rodila sam te 24. avgusta 1988. godine u Sremskoj Mitrovici. Rodila sam te na carski rez. Bila si moja carica, a ja sam ti nadenula ime Mrvica od momenta kad sam saznala da sam trudna. Nikada nisam bila lepša. Sijala sam od sreće. U momentima sam prestajala da dišem kako bih tebe čula. Bdila sam. Previše sam bdila.”
Živim u Rumi. Mali gradić. Mislila sam da mi treba veća bolnica u kojoj bih svoju devojčicu uvela u svet. Brinula sam ako nešto pođe po zlu da oko mene budu stručnjaci. Jedno popodne, na običnom, redovnom pregledu, ponudiše mi da odem u Sremsku Mitrovicu za svaki slučaj. Otišla sam i pogrešila. Otišla sam „mečki na rupu”. Odmah su me odveli u porođajnu salu. Nisam krvarila, nisam imala bolove, nije mi pukao vodenjak. Nije mi bilo jasno zašto ležim gola između dva stola na kojima se porađaju majke. One se porađaju, a ja strahujem. Zašto se ja ne porađam? Ne mogu ni da spavam jer se oko mene rađaju ljudi uz zvuke i jauke. Bilo mi je zima. I tako dan, noć, dan, noć – počinje svoju ispovest Ana Pejić.
Dodaje kako ju je pregledao, dok je ležala tako tu, ko god je naišao, i to ginekološki, te kako su u toj dugoj noći, noći njenog najtežeg iskustva, noći u kojoj je otrgnuta od sreće, u sobu u 01.10 časova ušle dve žene. Jedna mlađa i jedna starija od nje.
Dva bela mantila. Ne poznajem ih. Pomislih nova smena! Otkud smena u 01 i 10? Ćutim i strahujem. Neće me valjda i one pregledati i gurati prste u mene, pomislila sam. Strepnja se ostvarila. Mlađa me je pregledala i nešto učinila što me je jako zabolelo. Vrisnula sam. Brinula sam za tebe. Izvukla je ruku i rekla: “Ode vodenjak“. Vrisnula sam na nju, zašto mi ga je prekinula? Okrenula se i otišla. Nikad ih više nisam videla – seća se Ana kobne noći.
“Ujutru je došao moj doktor Petar Peruničić, načelnik“, nastavlja svoju priču ova žena i dodaje kako mu je ispričala sve kako i šta je bilo protekle noći. Nakon toga isti taj lekar prebacio ju je u malu sobu u kojoj je konačno ostala sam. Sama sa sobom, sama sa svojim mislima.
Rekao mi je da ne brinem da možemo dalje još par dana bez vodenjaka. Od silne želje voda koja je krenula iz mene je stala. Pomislih odspavaću napokon posle dva dana i dve noći. Zadremah. Dolazi ponovo doktor i kaže: “Idemo na carski.“ – priča Ana Pejić.
Zašto? Kako? Ni sada ne zna. Doktor joj je rekao da brine za život bebe, da se slabo čuju otkucaji, a ona je pomislila (kako bi pomislila,verovatno, svaka majka na njenom mestu): “Idem naravno! Hitam!“.
– Doktor je otišao, a ja se pakujem. Ulazi babica i pita kuda ću! Rekoh joj! I tada dolazi signal. Signal koji nisam prepoznala. Rekla mi je: “Glupost, srce bebe se čuje odlično, jutros sam te pregledala, nemoj na carski!“ Mislila sam: „Ma ko je ona! Samo babica! Rekao je doktor carski i to je za mene bio zakon. U 10 sati pre podne sam rasporena. Bila sam u totalnoj anesteziji. Trenutak kada je doktor vadio iz mene moju devojčicu mi je otvorio oči. Videla sam kako je podiže. Samo tren, samo to. Tu sliku vidim i sad. Ta slika me nikad nije napuštala. Sledećeg trena sam zaspala. Bilo mi je lakše. Videla sam je – iskrena je Ana.
Kada se probudila doktor Peruničić joj je rekao, kako priča Ana Pejić, da je njeno dete devojčica, da je teška 2.300 kg i da je za sada dobro. Dodao je i kako je sreda, te kako će joj njenu devojčicu doneti u petak ukoliko sve bude u redu.
– Njegova reč zakon. Tu posete nema. Mobilnih nema. U sobi smo tada bile nas dve. Ona doji, ja gledam i čekam. Čekam petak. Šaljem je da vidi moju Mrvicu. Ja ne mogu da ustanem. Teši me i kaže: “Mrvica je vesela, igra se ručicama“, priseća se. Pa nastavlja, četvrtak na noć. Njegoš bi rekao „Noć skuplja od svijeta”. Celu noć sam budna. Brojim sekunde. Čekam jutro. Negde pred zoru, a bio je još mrak kada sam zaspala. Na tren sam zaspala. I tada vrisnem, vrisnem iz sveg glasa. U snu, jako. I u tom vrisku se podignem u sed. Tu se probudim, i ja i majka pored mene. Ustala je i kaže mi da legnem, da sam sanjala ružno. Ali ja ne mogu da legnem, boli me rana. A kako sam se digla onda u sedeći položaj kad su mi popreko presečeni svi mišići? Šta me je podiglo? Mrvica! Počinjem da dozivam sestre i doktore brzo, moje dete! Šta je sa mojim detetom? Nešto jeste! Utroba mi je plakala! Smirili su me i slagali. Oćutala sam do jutra – najpotresnije je čega se seća ova žena u jednoj avgustovskoj noći, nakon što se porodila.
Predosetila je, izgleda, da se sprema nešto loše. Jer je jutro koje je usledilo zauvek promenilo njen život. Tako promenjenog, sa istim bolom živi ga i danas. A, živela ga je i juče i živeće ga i sutra u ovoj 2019. godini. Tridesetjednu godinu kasnije!
Ujutru ulaze svi. “Žao nam je“ rekli su. Dalje je mrak. Mrak od onda do danas. Da su mi bar dali da je vidim. Tada sam umrla i ja. Objašnjenja niotkud. Odgovora niotkud. A bilo je pitanja mnogo – priseća se tog jutra Ana Pejić, jutra u kome je gubitak deteta iz ovog ili onog razloga postala njena stvarnost.
Dvadesetsedam godina, počev od tog jutra, budila se iz sna, maštajući o svom detetu. Dvadeset sedam godina ubeđivala se u to da je njeno dete umrlo onog avgustovskog četvrtka kada se prenula iz sna. Ali nešto joj nije dalo mira…
Prošlo je 27 godina, a možda i 127. Rana ista. Dešavalo mi se noću u snu da ukrstim ruke i ljuljam. Ljuljam ih prazne. Crv je sve vreme radio. Ali u meni truloj, bezbrižno. Ubedila sam sebe da je umrla onog trena koji me je savio i podigao uz vrisak. Od tada nema beba oko mene. Na babine ne idem. Ne prolazim čak ni ispred prodavnice igračaka. Moje pripreme za porođaj su trunule na tavanu. Nikada, ni sam kim nisam o tome pričala. To je bilo moje. Samo moje. Ostali se ne sećaju mojih kragnica čipkanih na trudničkoj haljini. Ostali su bili na broju – očajna je ova majka.
Godine 2015. osetila se zrelom da se “pohrva” sa svojom mukom. Da pogleda u oči tragediju, pokopanu, od svih skrivanu dvadesetsedam godina unazad, a ono što je tada saznala, nagnaće je na doživotnu borbu, na doživotni nemir…
– I dođe 2015. godina. I dođe dan kada pomisliš da si zreo da se sretneš sa svojom tragedijom. Krenuh po dokumentaciju. Krah na prvom koraku kod matičara. “Rodili ste devojčicu 24. avgusta 1988. godine sa ovim JMBG brojem, a umro vam je dečak sa ovim drugim JMBG brojem.“, rekoše mi.
Kako dečak?! Šta je to? Pa moja Mrvica nije umrla! Moram da je nađem! Kopam, bušim, tražim i što dalje i dublje sve se poklapa. Živa je! Taj jauk u zoru je bio u vreme kada su je odneli. Moju devojčicu! Postala je zrela. Ove godine joj je tridesetjedna godina. Šta reći, šta napisati? Kako popraviti? Kako živeti? Kako joj nadoknaditi? Kako objasniti? Kako je naći? Sama sam protiv celog sveta!
Ali, pobediću, hoću, moram! Oni koji su mi ovo uradili imam da kažem da budu spokojni i da će sigurno goreti u paklu!
Oni koji liče na ljude moraće da dočekaju dan kada ću na njih prstom pokazati. Ako pobegnu u smrt, tu su njihova deca, ispričaću njima. Deca nisu kriva! Ni moje dete nije krivo! Ni ja nisam kriva! Ali smo kažnjeni! Svi smo kažnjeni – zaključuje svoju ispovest Ana Pejić i dodaje svojoj ćerki, svojoj Mrvici: “Mrvice moja, moli te majka, dozvoli mi da te nađem“.
(espreso.rs/foto:privatna arhiva)