Duboko ispod savremenih ulica Sremske Mitrovice, u slojevima zemlje prepunim tišine, leži jedno od najvažnijih čvorišta Rimskog carstva, Sirmijum. Grad u kome su carevi ustajali, vladali i umirali. Grad koji je bio centar sveta, a danas je gotovo zaboravljen. I u srcu tog grada, jedan car, Probus. Vizionar. Graditelj. Panonac. Njegovo ime, kao i sam Sirmijum, nosi seme vrednosti koje i danas oblikuju Vojvodinu.
Panonac na prestolu carstva
Probus, rođen 232. godine u Sirmijumu, nije poticao iz plemićkog sloja niti iz političke elite. Bio je vojnik, sin ovog podneblja, odrastao uz vojsku, znoj i prašinu vojnih logora. Nije sanjao o moći već o redu. Nije tražio slavu već pravdu. Ta skromnost i bliskost sa običnim narodom oblikovali su ga u cara koji je razumeo potrebe svoje zemlje bolje nego iko pre njega.
Njegov uspon bio je put pun iskušenja, ali i dokaz da ni rimski tron nije nedostižan za onog koji ima znanje, veru i karakter. Car je postao 276. godine, u vremenu kada je carstvo bilo potreseno pobunama i spoljnim pretnjama, kada se vera u institucije ljuljala kao brod na olujnom moru. Umesto da se osloni na silu i rat, Probus se okrenuo radu i obnovi. Njegove vrednosti bile su: red, rad, mir i dugoročna stabilnost. Upravo te vrednosti ga izdvajaju iz mase careva koji su dolazili i nestajali.
U doba kada je biti car značilo širiti granice i ostavljati krvavi trag, Probus je birao da podiže ono što je porušeno. Nije imao viziju osvajača, već domaćina. Njegovo carstvo nije bilo građeno na pepelu, već na iskustvu. Njegova snaga nije bila u oklopu, već u umu. Takav pristup vladavini nije bio popularan među moćnicima, ali je bio istinski koristan narodu.
Možda u tome i leži njegova veličina. Ne u broju osvojenih teritorija, već u broju obnovljenih sela. Ne u zlatnim kipovima, već u plodovima koje su posadili oni koje je predvodio. Probus je bio Panonac koji se popeo na vrh sveta ali se nikada nije odvojio od zemlje iz koje je potekao.
Vinova loza kao oružje mira
Dok su drugi carevi podizali zidove i vojske, Probus je podizao vinograde. Verovao je da se carstvo ne održava silom, nego plodnošću zemlje i korisnim radom. Naredio je sadnju vinove loze u raznim delovima carstva, među njima i u Panoniji. Tako je početak vojvođanskog vinogradarstva, danas poznatog i cenjenog, direktno vezan za njegovu politiku. Vinova loza je za njega bila simbol mira i napretka. Nije bila samo ekonomska mera – bila je poruka: gde raste loza, tu neće padati krv. Vinova loza ne donosi slavu na bojištu, ali donosi sigurnost domaćinu, dostojanstvo radniku, spokoj porodici. Bila je znak da se vladar brine o životu, a ne o smrti.
Danas se retko pominje, ali upravo Probus je zasadio seme koje i dalje donosi plodove. U svakom grozdu koji danas raste na vojvođanskoj zemlji, u svakom buretu vina koje izlazi iz Srema, Fruške gore, Banata i Bačke živi vizija cara koji je birao da gradi.
Zašto to zaboravljamo? Možda jer su dela tiha, a buka rata ostavlja jači trag. Možda jer je lakše slaviti vojnu pobedu nego poljoprivredni uspeh. A ipak, ćutljiv rad menja svet dublje nego bilo koji mač. On ne traje dan, ni godinu već traje vekovima. I dok se imperije ruše, vinova loza opstaje. Zamislimo vojnike u rimskim oklopima kako, umesto da pale sela, sade lozu po padinama i dolinama. Zamislimo imperatora koji ne traži osvajanja, već žetvu. Da li to ne zaslužuje više poštovanja nego slavna bitka? Nije li to dublja pobeda, pobeda nad glađu, nad bedom, nad zaboravom?
Ako budemo znali da cenimo Probusove loze, možda ćemo naučiti i da gledamo budućnost njegovim očima: kao zemlju koju treba obrađivati, a ne osvajati. Kao dom, a ne granicu. Kao nasleđe koje treba hraniti, a ne zaboraviti.
Sirmijum grad koji se ne zaboravlja
Sirmijum je u antičkom svetu bio jedan od četiri najvažnija grada carstva. Bio je sedište careva, administracije, trgovine, kulture. Imao je sve što su imale metropole tog doba: palate, terme, trgove, pozorišta. Bio je dom za desetine hiljada ljudi, mesto gde su se svakodnevno donosile sudbonosne odluke koje su oblikovale sudbinu Rimskog carstva. Njegova moć nije ležala samo u političkom uticaju, već i u duhovnom i kulturnom životu koji se razvijao unutar njegovih zidina. U Sirmijumu su pisani zakoni, izricane presude, otvarane škole, okupljani mudraci. Bio je svetionik civilizacije, jedan od najuređenijih gradova svog vremena.
Njegov položaj između Balkana i Panonske nizije čini ga savršenim mestom za susret različitih naroda i ideja. Na njegovim trgovima mogli ste čuti latinski, grčki, keltski, i jezike sa istoka. Sirmijum nije bio samo tačka na mapi, bio je kapija kroz koju su prolazile kulture, religije i trgovina. To što se danas malo zna o njemu ne umanjuje njegovu važnost. Naprotiv, postavlja pitanje: kako smo dozvolili da ovakav grad bude potisnut iz kolektivne svesti?
Zamislimo da hodamo ulicama današnje Sremske Mitrovice i znamo da ispod nas leže ostaci jedne carske palate. Da koračamo po temelju čitavog sveta koji je postojao pre nas. I da, umesto da se ponosimo tim nasleđem, dozvoljavamo da ga pokrije zaborav. Nije li vreme da ga vratimo u život, ne samo kroz arheologiju, već i kroz obrazovanje, kulturu i svakodnevnu svest?
Nasleđe koje i danas živi
Danas, ostaci Sirmijuma leže pod savremenim ulicama, ali njegov duh nije zatrpan. On diše kroz način na koji Vojvodina živi. Kroz njenu tišinu koja nije prazna, već duboka. Kroz radne ruke koje ne traže aplauz, već plod. Kroz stabilnost koja nije nastala slučajno, već iz vekovnog učenja o meri, redu i ljudskoj meri.
Vojvodina, kao prostor reda, multikulturalnosti i organizovanosti, odražava vrednosti koje je Sirmijum negovao još u rimsko doba. Mreža puteva, racionalna raspodela zemljišta, gradovi sa jasnim urbanim planom – sve to ima korene u tom davnom rimskom uređenju. U naseljima koja ne liče jedno na drugo, a opet funkcionišu kao celina. Kao što je Sirmijum bio otvoren grad, tako je i Vojvodina postala prostor susreta i saradnje. Nigde nije lako održati ravnotežu, ali ovde se to pokušava – i to vekovima.
Jesmo li svesni tog nasledstva? Da li u svakodnevnoj rutini prepoznajemo njegov oblik? U meri u kojoj ga razumemo, možemo ga i čuvati. Ako zaboravimo temelje, lako će nam izmaći i ono što na njima gradimo. Identitet bez korena lako se prepiše tuđom rukom. A kada izgubimo ono što nas čini drugačijima, gubimo i pravo da biramo sopstveni put.
Možda je vreme da se podsetimo, ne zato što je prošlost svetija od sadašnjosti, već zato što bez nje sadašnjost nema oblik. Nasleđe koje i dalje živi nije kamen, niti zid. To je vrednost koja preživljava u ljudima, u zemlji, u jeziku, u svakom prepoznatljivom znaku da ovde nije bilo svejedno ni pre hiljadu godina. I neće biti ni sutra.
Probus, car naroda
Probus nije bio car osvajač. Bio je car radnik, car koji je razumeo da moć bez svrhe nije ništa. Njegovo viđenje vladavine bilo je jednostavno, ali duboko.Narod ne postoji da bi služio carevima, već carevi da bi služili narodu. Njegova ideja da vojnici, u vreme mira, ne treba da miruju nego da grade, govorila je više od hiljadu govora. Nije gradio spomenike sebi, već temelje budućim generacijama.
Njegova smrt bila je tragična. Ubijen od strane sopstvenih vojnika jer ih je terao da rade umesto da ratuju. Ironično, stradao je jer je zahtevao mir. Nisu ga ubili neprijatelji carstva, već oni koje je štitio od besmisla. Njegov kraj nije samo istorijski podatak, već simbol – koliko često društvo okrene leđa onima koji ga vode ka istinskom napretku?
Ali nasleđe cara Proba ne činimo oružjem, već idejom. Uči nas da prava snaga dolazi iz stvaranja, ne iz razaranja. Da je skromnost veća od pompe, i da se vrednost lidera meri po onome što ostavi iza sebe, a ne po tome koliko je uzvikao komandi. Njegova filozofija je bila tiha, ali snažna: vođa mora biti primer, a ne gospodar. Rad, a ne dominacija. Blagost, a ne strah.
Zamislimo svet u kojem lideri ne obećavaju snagu, nego donose plodove. Koliko bi taj svet bio drugačiji? Koliko bi narodi bili smireniji, a države otpornije? Da li bismo, kao civilizacija, napredovali mudrije, da su na čelu oni koji stvaraju, a ne oni koji razaraju? Šta bi značilo imati cara koji ne vlada nad glavama, već sa ljudima?
Zamislimo svet u kome je skromnost vrlina, a rad najveća vrednost. Probus je takav svet počeo da gradi. Nije dočekao da ga završi, ali nije li na nama da nastavimo? U njegovom primeru leži smernica. I ne treba nam imperija da bismo sledili taj put, dovoljan je grad, zajednica, porodica. Da i car može biti čovek, ako bira da bude sa narodom, a ne iznad njega.
Vojvodina, naslednica probusovog duha
Vojvodina nije počela u 18. veku. Njeni temelji postavljeni su mnogo ranije, u rimskom Sirmijumu. Tada je nastao obrazac uređenog prostora, mešavine kultura i poštovanja prema zemlji. Taj obrazac i danas postoji, čak i ako nismo uvek toga svesni. Nije slučajno što se u ovom delu Evrope vekovima neguju tolerancija, red i radna etika. To nije tekovina novog doba, već nasleđe dubokih korena.
U svakom vojvođanskom selu, u svakom sokaku punom cveća i reda, u svakom zadrugarskom duhu čuje se odjek antičke mudrosti. Rimljani su gradili ono što traje, ne ono što se dopada trenutku. I baš takvo razmišljanje živi i danas među ljudima koji oru ovu zemlju, uređuju svoje dvorište, poštuju komšiju, i ćute dok rade. Jer znaju da se vrednosti ne dokazuju rečima, već svakodnevnim delima.
Obnovom sećanja na Sirmijum, ne samo da čuvamo istoriju, već vraćamo veru u vrednosti koje su izgrađene dugim trajanjem: rad, red, mir, znanje. To je osnov zdravog društva. To je kičma svake zajednice koja želi da traje, a ne samo da opstaje. Kad razumemo da Sirmijum nije samo prošlost, već živi temelj našeg identiteta, prestajemo da budemo posmatrači istorije i postajemo njeni naslednici.
U vremenu brzine, konflikta i površnosti, podsetnik na Sirmijum i Probusa može biti ne samo inspiracija, već i putokaz. Ako znamo odakle dolazimo, lakše ćemo znati kuda treba da idemo. Ako znamo šta smo nasledili, znaćemo i šta treba da ostavimo onima koji dolaze posle nas. U zemlji koja je često bila raskršće, a retko cilj, Vojvodina je uspela da sačuva ono najvažnije, dušu prostora koji zna da pamti.
Jer Vojvodina nije samo ravnica. Ona je sloj preko sloja civilizacije. I svaka je tu ostavila trag. A neki tragovi, kao oni koje su ostavili Sirmijum i Probus, ne smeju biti izbrisani. Jer ne gradi se budućnost na zaboravu, nego na onome što traje. A Sirmijum ako mu ponovo damo glas ima još mnogo toga da kaže.
Pouka iz prašine vekova
Probus nas uči da prave promene dolaze tiho. Da se moć ne meri dominacijom, već doprinosom. Njegova ideja da se carstvo održava radom, a ne ratom, danas deluje skoro utopijski.
Ali šta ako upravo takva vizija treba današnjem svetu? Šta ako je snaga u smirenosti, a istinska moć u stvaranju? Ako to zaboravimo, izgubićemo ne samo tragove jednog velikog grada, već i vrednosti koje su od njega napravile uzor. Izgubićemo tihi temelj koji drži složeno društvo na okupu. I postavićemo sebe na put gde ponovo moramo učiti ono što smo jednom već znali.
Hoćemo li umeti da sačuvamo ono što je nevidljivo, ali ključno? Ili ćemo, kao mnogi pre nas, hodati preko temelja a da ih nikada ne vidimo? Hoćemo li učiti iz tišine istorije, ili ćemo dopustiti da nas opet nadglasa buka zaborava? Jer narod koji ne zna šta nosi pod nogama, lako izgubi put pod sobom.
Pouka koju ostavlja Probus nije akademska, nije uklesana u kamenu niti rezervisana za stručnjake. To je pouka koju može razumeti svaki čovek koji zna šta znači orati zemlju, podizati kuću, gajiti porodicu. Njegov glas dolazi iz dubine vekova, ali govori najjednostavnijim jezikom: budi koristan, budi pravedan, gradi umesto da rušiš. Zaborav koji preti Sirmijumu nije samo zaborav jednog lokaliteta. To je zaborav smisla. Ako zaboravimo cara koji je živeo za narod, ako zaboravimo grad koji je svedočio civilizaciji, zaboravićemo i ono što čini nas. A kada zaboravimo ko smo, lako postajemo ono što nismo. Nesigurni, podložni, izgubljeni.
Zato čuvanje sećanja na Sirmijum i Probusa nije istorijski luksuz. To je dužnost. To je odgovornost pred onima koji su hodali pre nas, i obaveza prema onima koji dolaze. Jer svet se ne menja velikim rečima, već tihim primerima. A Probus je bio jedan od njih.
Možda je vreme da ponovo oslušnemo tlo ispod nas. Ne samo da pronađemo temelje starih zidina, već i temelje vrednosti koje su ih držale. I da ih ponovo postavimo, svesno i ponosno u svojim mislima, u vaspitanju svoje dece, u institucijama i običajima koje živimo svakog dana. Da ih utkamo u svakodnevicu, ne kao daleku istoriju, već kao smernicu, kao tiho podsećanje da veličina ne dolazi iz moći, već iz vrednosti. Da se podsetimo da je naše nekadašnje veličanstvo proisteklo iz jednostavnosti iz rada, poštovanja, i vere u zajedničko dobro.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
