Značajna veza između telesnih i psihičkih činilaca odavno je poznata. Glavnim posrednikom između psihe i tela označavaju se emocije jer poseduju i telesne i duhovne kvalitete.
Međutim, veoma često se dešava da ne mogu napraviti razliku između pojedinačnih emocija, kao i razliku između emocija i telesnih oseta. Ovo stanje u kome osobi nedostaju reči za osećaje nazvano je aleksitimija.
Kada je u stanju aleksitimije osoba svoje inače diferencirane emocionalne reakcije ne prepoznaje, pa o njima ne može govoriti (sekundarna aleksitimija). Veći broj aleksitimičnikh pacijenata ne samo da ima problem u atribuciji, već su njihove emocionalne reakcije nediferencirane i primitivne (primarna aleksitimija). Primarna uvek uključuje postojanje sekundarne aleksitimije i daleko je teži poremećaj od nje.
Emocionalni razvoj aleksitimične osobe odgovara nediferenciranim afektivnim reakcijama malog deteta jer se osećanja doživljavaju generalizovano u čitavom telu, visokog su intenziteta i preplavljuju osobu. Ovaj primitivni nivo emocionalnih reakcija ukazuje na zastoj u razvoju emocionalnosti i zaustavljanje na ranom razvojnom nivou (nivo tromesečnog deteta). Kod aleksitimičnih osoba nastao je defekt u sistemu predstava kojima bi dete tumačilo svoja emocionalna stanja. Kasnije u toku života, u situacijama kada bi to bilo sasvim razumljivo, osoba ili ne oseća određeno osećanje (osećanja), ili ne pokazuje određeno osećanje ili osećanja.
Osmišljavajući strategije kojima će prevazići problem neosećanja i nepokazivanja emocija osoba bira zamenska rešenja koja možemo svrstati u pet kategorija:
Senzacije – predstavljaju emocionalne ekvivalente (maskirana) osećanja. One kod aleksitimičnih pacijenata mogu biti generalizovane (npr. nemir, napetost, slabost…) i parcijalne (samo u nekim delovima tela, npr. žarenje u želucu, stezanje u grlu…)
Organske sintagme – jezički izrazi koji slikovito ukazuju na neki organ ili deo tela (npr. popeo si mi se na glavu). Ove osobe uspostavljaju direktan odnos između spoljašnjih događaja i svojih telesnih funkcija.U ovom slučaju radi se o mentalnoj somatizaciji.
Somatske reakcije – telesne reakcije zamenjuju diferencirane emocionalne reakcije. Upitana kako se oseća osoba odgovara “naježio sam se”, “pocrveneo sam”… Ovde se jasno uočava da je process somatizacije već otpočeo, te se zametci psihosomatskog poremećaja već opažaju.
Ponašanja – u težnji da se što pre oslobode jake, nediferencirane i generalizovane neprijatnosti, osobe teže da se što pre “isprazne” ponašanjem (“razbio bih mu nos”, “oči bih joj iskopala”). Svesne socijalne neprihvatljivosti ovih impulsa osobe sebe “koče” u ovim ponašanjima, osim kod aleksitimičnih sa antisocijalnom strukturom ličnosti.
Sudovi o osećanjima – osoba na pitanje kako se oseća odgovara na meta-nivou, tj kako se oseća, misli i procenjuje u vezi sa onim šta oseća (npr. “idiotski”, “kao budala”…).
Terapijski pristup u menjanju aleksitimičnih karakteristika treba da dovede do bolje emocionalne svesnosti. Osnovna stvar je da im se pomogne u izgradnji psihičkih struktura koje bi omogućile doživljavanje diferenciranih emocija i povećanje svesnosti o njima. Vraćanjem funkcije emocijama koju imaju u našem životu, postiže se bolji odnos prema životnim problemima i tako sprečava razvoj psihosomatskih poremećaja i bolesti. Različiti terapijski pristupi se primenjuju u zavisnosti da li postoji samo aleksitimija, kada se radi preventivno ili se već razvila psihosomatska bolest.
U prvoj fazi tretmana, osnovni cilj je dovesti pacijenta u stanje relativne opuštenosti kada govori o svojim problemima. Neki terapeuti koriste različite tehnike relaksacije kojima se postiže da se pacijent opusti kada govori o neprijatnim sadržajima, dok drugi insistiraju na indirektnom, negujućem pristupu koji omogućava da se pacijent opusti u odnosu sa terapeutom.
Druga faza je posvećena edukaciji pacijenta o funkcijama koje emoocije imaju u našem psihičkom i socijalnom životu. Pacijent se podučava da su emocije važne, korisne, da ih je dobro osećati, kao i da svako ima pravo da ih oseća.
Upućivanje pacijenta da misli o svojim osećanjima, da ih preispituje i pronalazi načine izražavanja obeležava treću fazu tretmana.U ovoj fazi akcenat je stavljen na osećanja koja predstavljaju reakciju na psihosomatsku bolest i osećanja koja su reakcija na događaje u životu. Presecanjem telesnih mehanizama kojima emocije održavaju telesni poremećaj postiže se cilj tretmana. Tretiranje emocija kao psihičkih fenomena je cilj četvrte faze.
Ovakav tretman pacijentima pomaže da iskoriste svoja neprijatna osećanja kako bi rešili prave probleme u životu i da prijatnim osećanjima poboljšaju kvalitet svog života.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
