Ponovo je došao septembar. Većina roditelja i dece na pomen ovog meseca ima asocijaciju na školu, školske obaveze, domaće zadatke…
Sam početak nove školske godine zaista donosi veće opterećenje dnevnog rasporeda kako deci, tako i roditeljima i svaka porodica pronalazi neki vlastiti mehanizam koji će primeniti kako bi što bolje odgovorila novopostavljenim zadacima.
Većina tih porodičnih mehanizama podrazumeva da roditelji veoma često iz najbolje namere, nastojeći da što više zaštite svoje dete, odgovornosti vlastitog deteta pruzimaju na sebe. Ovaj pristup iz ugla roditelja zaista jeste u redu jer roditelj svom detetu želi najbolje, ali dete mora imati svest o obavezama koje su u skladu sa njegovim uzrastom i mora razviti adekvatan nivo frustracione tolerancije kako bi bilo sposobno da prihvati neuseh u slučaju da do njega dodje.
S tim u vezi, važno je da od samog početka, tj mnogo pre školskog uzrasta deteta, roditelj razvije takav vaspitni stav u kome će se jasno postaviti granice, odnosno tačno i nedvosmisleno detetu staviti do znanja koja ponašanja su u redu, koja nisu poželjna i šta je ono što se od deteta očekuje jer na svakom uzrastu deteta nakon druge godine, postoje obaveze koje ono uspešno može privesti kraju (npr., dvogodišnjak jeste sposoban da pokupi vlastite igračke). Za svako od ovih oblika ponašanja, roditelj će praktikovati odgovarajuću nagradu ili kaznu u skladu sa ispoljenim ponašanjem svog deteta.
Ovakva postavka stvari već od samog početka stvara pogodne uslove za razvoj odgovornosti kod deteta i svesti o postojanju obaveza. Naravno, u realnosti stvari nisu obavezno crno-bele i ovih postavki nije se baš uvek moguće držati, ali je veoma važno da odredjena pravila unutar sistema postoje i da dete zna šta može da očekuje u odredjenoj situaciji. Postavljajući stvari na ovakav način, roditelj gradi polaznu osnovu i ovakva deca nemaju većih problema pri privikavanju na školu i školske obaveze.
U periodu adaptacije na školske obaveze, svakom školarcu će pomoć roditelja dobro doći i potrebe za tom vrstom pomoći i podrške razlikovaće se u odnosu na uzrast, pa se tako od roditelja đaka prvaka na samom početku očekuje da budu pomoć i podrška kako bi se dete što lakše priviklo na nove obaveze.
Sa višim uzrastom ta potreba opada, te ukoliko su na samom početku školovanja roditelji detetu pomogli da razvije radne navike, stekne adekvatnu predstavu o vlastitim sposobnostima i postavi realne ciljeve u vezi sa budućnošću, dete će biti sposobno da razvije samodisciplinu i organizuje vlastito vreme. Ovo nikako ne znači da u starijim razredima roditelj ne treba da pomogne detetu u školskim obavezama. Sasvim je u redu pomoći, ali to nikako ne znači uraditi domaći umesto deteta ili mu opravdati časove sa kojih je neopravdano izostalo. Na ovaj način detetu se šalje poruka da ono nije ni za šta odgovorno i tako direktno utiče na razvoj samopouzdanja i proces osamostaljivanja.
Porodična i školska sredina svakom detetu treba da posluže kao sigurna baza za razvoj novih veština i sposobnosti, te ukoliko detetu šaljemo neadekvatnu poruku tipa “To ću ja umesto tebe”, direktno sprečavamo ravoj samopouzdanja i samostalnosti jer dete koje nije pokušalo da reši neki problem uz dozvolu da može da pogreši nikada neće biti samostalno.
Ono će odrastati sa imperativom da je svet nebezbedno mesto, te da greške nisu dozvoljene i smatraće da ono nikako tome nije doraslo jer sve mora biti savrženo izvedeno. Ovo neće biti realna procena jer nije zasnovana na iskustvu deteta i neće biti činjenica već jedna vrsta zablude koju je roditelj dužan da razreši tako što će detetu predočiti da su ljudi pogrešivi i da su greške prihvatljive; da to što je dobilo lošu ocenu iako je učilo, ne znači da je glupo; da je učenje proces koji zahteva kontinuirani rad i trud; da uvek može da računa na roditeljsku pomoć, ali da to nikako ne znači prepuštanje vlastitih obaveza roditelju.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
