Pod traumom se najčešće podrazumeva situacija u kojoj pojedinac doživljava da mu preti opasnost i procenjuje da nema kapacitet da se od nadolazeće opasnosti zaštiti.
Uglavnom se smatra da trauma mora biti izuzetno loše i veoma intenzivno iskustvo i na taj način otpisuje se „traumatični potencijal“ svim dogadjajima koji iako ne ekstremno loši i naglašeno intenzivni, takođe mogu imati karakter traumatičnog dogadjaja. Kada je u pitanju preživljavanje ratnih dogadjanja, smrt veoma bliske osobe, poplave, zemljotresi, iskustvo silovanja ili zlostavljanja, veoma je jasno da takvi dogadjaji ostavljaju posledice na svakog ko ih je preživeo.
Medjutim, kada je reč o onim, na izgled sitnim svakodnevnim dešavanjima tipa neuspeha u školi ili na poslu, prekida emocionalne veze, preseljenja, finansijski problemi, mogućnost da za pojedinca poprime karakter traumatičnog iskustva nekako se zanemaruje. Ta „bezazlena“ iskustva mogu biti manje ili više traumatična u zavisnosti od strukture ličnosti pojedinca, vrsti i broju ranijih traumatičnih iskustava koje je preživeo , kao i aktuelnoj životnoj poziciji i podršci okoline.
Ono što je negde osnovna razlika izmedju ovih traumatskih događaja je to da iskustvo velikih trauma nije često, zapravo se dogadja dosta retko u toku života pojedinca, dok one svakodnevne, male traume su prisutne ponekad čak i svakodnevno u životu pojedinca tokom dužeg vremenskog perioda. Te male traume svoj potencijal ostvaruju i kumulativnim dejstvom jer se može desiti da se osoba još do kraja i ne oporavi od jedne, a već se nalazi u situaciji drugog traumatskog iskustva i na taj način njen organizam, iako poseduje potencijal za oporavak, ne može ga dostići.
Svakako, bilo da su velike ili male, traume postaju deo unutrašnjeg sveta pojedinca i na taj način ga menjaju i oblikuju. Sećanja na traumu, na dalje kada se pojedinac nadje u sličnom kontekstu mogu dovesti do retraumatizacije, aktiviranja traume sa svim njenim neprijatnim simptomima kako u vidu emocija (strah, bes, ljutnja… ), tako i u vidu telesnih senzacija (grčenje mišića, znojenje, teškoće u disanju…).
Ovakvo stanje nastaje iz razloga što osoba nije do kraja razrešila situaciju trauma jer najčešći način prevazilaženja iste kod većine ljudi je potiskivanje i otpisivanje ovog iskustva i svih neprijatnih simptoma koje ono donosi. Isceljenje od traumatskog dogadjaja ne može se dogoditi spontano. U procesu razrešenja i prevazilaženja, za traumatizovanu osobu podrška je od kjučne važnosti.
Kada se ovo kaže, ne misli se na puko i nebrojeno prepričavanje traumatskog događaja jer to nikako neće doprineti boljitku, već na stručnu pomoć u situaciji sigurnog okruženja u kome će osoba uz podršku terapeuta istražiti traumu, njene efekte i od nje se naposletku osloboditi. Kako bi čitav ovaj proces i bio moguć klijent i terapeut zajedničkim radom pronalaze dostupne unutrašnje i spoljašnje resurse koji mogu pomoći u procesu oporavka i prepoznavanja unutrašnjih kapaciteta, kao i osnaživanja pri usvajanju adaptivnijih mehanizama prevladavanja ovog iskustva. Na taj način moguće je voditi klijenta ka tome da ponovo uspostavi osećanje lične adekvatnosti i moći u prevazilaženju i nekih budućih problema i traumatičnih iskustava.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
