Da je jasno gde smo se nedavno zaputili ukazivala nam je žuta tabla na velikoj raskrsnici pred Inđijom, gde je jasno (neformalno) naznačeno da, kad skrenemo desno, ne idemo ka Irigu, već ka – Maradiku. Jer, Maradik je svet. Bar tako meštani s ponosom tvrde.
Ja sam lokalpatriota i nikad se ne dovodi u pitanje da li ću se odseliti odavde – kaže predsednik Mesne zajednice Nikola Bradić, koji slovi za velikog humanistu i osobu koja je svakom svom meštaninu na raspolaganju 24 sata. Kaže da se lepe stvari dešavaju u Maradiku, te da gledaju da svake godine urade bar nešto što je značajno za selo.
Mogu da kažem da je kod nas, u celoj opštini Inđija, trenutno najveće gradilište. Posle višedecinjskog čekanja napravili smo kapelu koja će uskoro dobiti upotrebnu dozvolu i moći će da je koriste svi naši meštani, a nalazi se na pravoslavnom groblju koje je spojeno sa kalvinskim. Gledaćemo da u susret izađemo i braći katolicima, da i oni dobiju svoju kapelu – veli naš sagovornik. Takođe, dodaje, u toku je sređivanje parkinga kod stadiona i groblja, ispred pravoslavnog hrama gde se trenutno radi i ograda, tri ulice se asfaltiraju.
Do sada smo uradili i bunar na stadionu, parkinge u centru i ispred škole, renovirali smo vrtić i Dom kulture, sredili fasadu na zgradi Mesne zajednice… Trudimo se, radimo, a ja sam generalno zadovoljan rezultatima, mada uvek može bolje. Zaista mislim da smo selo za primer!, da su i meštani zadovoljni potvrđuje i penzioner Josip Jager koji ne pamti bolje dane otkako je 1942. godine rođen u Gladnošu koji i pripada Maradiku i danas spada u red vikend naselja.
Sad imamo sve što nam treba i ide nabolje – veli Jager, inače član Udruženja penzionera, prisećajući se da je kao dete svakodnevno morao tri kilometra da pešači do škole, ali da tadašnjim klincima to nije bio problem, pa onda i ne čudi što deda Josip i danas može da potrči, kako tvrdi. – Nikad nisam mogao da zamislim da će Maradik ovako izgledati i nikad nije bilo bolje! Imamo u selu desetak nacija i svi se slažemo, što je najbitnije. Jedino što nam fali je bankomat, jer u Pošti imamo samo jednog poštara Vitomira, koji radi i na terenu i za šalterom, pa ume da bude gužve.
Još od 15. veka na obroncima Fruške gore nalazi se selo Maradik, za čije ime se vezuju četiri teorije. Prva je ljubavna, koja propoveda da su u tom mestu postojali Mara i Dika koji su se voleli, dok je druga krajnje semantička i potiče od mađarske reči koja u prevodu znači „ostati“. Preostale dve verzije su: jedna da je nastalo od srpske reči „mar“, odnosno „briga“, a druga koja ukazuje na spajanje dve turske reči „maran“ (stolarija) i „adik“ (običan, prost). U kontekstu istorije Maradika važno je napomenuti da je školstvo zastupljeno još od prve polovine 19. veka, dok su početkom narednog u selu bile čak četiri škole: srpska, rimokatolička, mađarska veroispovedna i evangelističko-reformatorska.
Osim bankomata, u Maradiku je važno rešiti pitanje vodosnabdevanja, budući da voda koju koriste je za piće, nije tehnička, a njome meštani zalivaju i dvorišta i bašte, zbog čega u određenim periodima godine dolazi do slabijeg pritiska.
Plan nam je i da uradimo biciklističko-pešačku stazu do maradičke raskrsnice – dodaje Bradić. – Inače je naše selo poznato po dve stvari: humanosti i Maradičkoj jeseni. U poslednje tri godine smo uspeli da izgradimo tri kuće za naše meštane koji su bili socijalno ugroženi, a svi gledamo da pomažemo onima kojima je to potrebno. Kada je reč o manifestaciji, podigli smo je na viši nivo otkad sam postao predsednik Saveta, pa smo sada postali prepoznatljivi po njoj, što dokazuje i hiljade gostiju koji nam dolaze. Inače, u toku je bratimljenje sa mađarskim mestom Dunaveče, odakle su nam već dolazili u posetu, a i mi smo išli kod njih.
U Maradiku živi oko 2.000 ljudi, a kada je lepo vreme i vikend naselja dodatno živnu, onda bude i veće gužve. E sad, ukoliko bi neko poželeo da se zanavek nastani u ovom delu vinskog Srema, naročito u selu koje ima i najveće akumulaciono jezero Šelevrenac, čuvenu Etno kuću, brojna sportska i umetnička udruženja, a do kog je i obezbeđen besplatan opštinski javni prevoz, treba da bude spreman da bez bar 70.000 evra i ne zamišlja kupovinu nekretnine. Šta da vam kažemo, Maradik drži standard kao da je Pariz, iako je, razume se, lepši od francuske prestonice…
Ako Maradik nečim može da se pohvali to su dva kulturno-umetnička društva – „Jedinstvo“ i „Petefi Šandor“, koja, pored fudbalskog kluba „Sloga“, okupljaju najveći broj mališana iz sela. Prvopomenuti KUD osnovan je 1976. godine, dok je drugopomenuti nešto stariji i obeležava 75 godina postojanja.
Kod nas u Društvu imamo oko 90 članova u srednjem i starijem sastavu, a od aprila smo uveli i folklorno zabavište u kom imamo desetak dece – priča član Upravnog odbora KUD-a „Jedinstvo“ Branislav Atanacković, ističući da su svi članovi zapravo deca, uzrasta od četiri do 15 godina. – Naša dečica su uspela prošle godine da osvoje zlatno odličje na 62. Muzičkom festivalu dece Vojvodine i drugo mesto na 17. smotri dečjih folklornih ansambala Srbije, a nadamo se da ćemo nastaviti zajedničkim snagama da koračamo ovom sjajnom stazom uspeha.
Da je negovanje kulture i tradicije važno, dokazuje postojanje dva KUD-a, a dok su jedni fokusirani na igre iz Srbije, odnosno prevashodno Srema i Šumadije, drugo Društvo na decu prenosi stare mađarske igre.
Kod nas u KUD-u „Petefi Šandor“ imamo pevačku, tamburašku i folklornu sekciju, a ukupno svega oko 35 članova – veli Irenka Balog, dodajući da među decom imaju i jednu Kineskinju. – Mali smo ali odabrani. Dobro sarađujemo sa svima i tu smo jedni za druge. Deca najviše vole da idu na takmičenja i putovanja, pa ih tako i stimulišemo. A i ja obožavam decu, ništa mi nije teško, tako da im na probama donosim palačinke, a zajedno pravimo i krofne, maske, uvek gledamo da imamo neke zanimljive aktivnosti.
Kako je Maradik pravo multietničko selo, tako može da se pohvali i trima crkvama: srpskom pravoslavnom posvećenoj Svetom Savi, reformatskom hrišćanskom i rimokatoličkom Svete Ane.
Po statistici u Maradiku ima oko 220 katoličkih domaćinstava, dok na službama u proseku bude do 70 vernika – kaže član Crkvenog odbora rimokatoličke crkve Josip Sabo, rodom iz Platičeva, koji u ovom selu živi od 2012. godine i od tada više ne namerava da ga napusti. – Na mestu nekadašnje kuće, koja nam je bila ustupljena na korišćenje kao crkva, podigli smo nov hram koji je počeo da se zida 2012. godine. Sad je situacija takva da godišnje imamo do dva venčanja i isto toliko krštenja, dok je sahrana najviše, kao i svugde. Voleli bismo da je odziv građana na službama veći, a najviše radimo na tome da što više dece uključimo.
Uprkos slabijim brojkama, rimokatolička crkva ipak beleži lepe trenutke, pa su tako prethodne nedelje čak tri bračna para odlučila da uz ceremoniju i tamburaše potvrde svoju zajednicu (od 25, 50 i 55 godina) i tako motivišu i ostale meštane da možda nekad obnove svoje zavete.
Već su počeli da mi traže broj tamburaša – veli Sabo kroz osmeh, pravi zaljubljenik u Maradik, u koji je došao nakon četiri decenije rada u Novom Sadu. – Volim ovo selo, sve mi je lepo: ulice, kuće, ljudi… Jedino šta nam fali jeste kanalizacija i kapela na katoličkom groblju.
