Otkako se u opštini Šid intenzivno asfaltiraju putevi, kako između naselja tako i u njima, kada se iz Novog Sada uputite ka Sotu, na izlazu iz Kukujevaca vas čeka upozorenje da na tu stranu možete ići samo kroz atar ka Privinoj Glavi u kojoj desno skrećete do odredišta. U toj truckavoj i laganoj vožnji otvaraju vam se novi sremački vidici – neki novi pogledi na Frušku goru, šumarci iza skoro svake njive, a talasanja i krivudanja po obroncima naše planine čine da želite da vožnja traje do prekosutra.
Međutim, kako svaki put ima svoj početak i kraj, tako je naš bio ubrzo iza žute table na kojoj kratko i jasno piše Sot, na ćirilici i latinici, jasno svima koji tuda naiđu. Ulazimo u selo, zagledamo šarene nanizane nabijače iza kojih vire fruškogorske šume, dok nad svim tim se nadvija rimokatolička crkva Svete Katarine, dok se domunđava s pravoslavnom Svetog Petra i Pavla koja sedi u podnožju, u samom centru mesta. Tu su i osnovna škola, zabavište, fudbalski teren, Dobrovoljno vatrogasno društvo, Dom zdravlja, pošta, Mesna zajednica…
Najstariji nađeni dokazi o suživotu na prostoru današnjeg Sota datiraju još iz neolita, oko 2.000 godina pre nove ere. Međutim, pod ovim imenom selo se prvi put javlja krajem 13. veka, a o poreklu samog naziva postoje razne pretpostavke. Jedna od njih je da potiče od italijanske reči „sotto” što znači „pod”, budući da su jedan deo tadašnjeg sela nazivali „sotto il monte” iliti „pod brdom”.
Prema pisanjima istoričara, ne postoje verodostojni podaci o tome odakle su došli prvi stanovnici Sota, ali je pretpostavka da je deo došao sa franjevcima iz Bosne. Tako je 1702. godine zabeležno postojanje 15 kuća u kojima su živeli isključivo rimokatolici, te se vodi da su prvi zabeleženi žitelji bili Hrvati. Kasnije su doseljavani i Mađari, Nemci, Slovaci, Rusini…
– Naše selo je specifično jer smo, za razliku od ostalih šidskih mesta, urbanistički sređeni, sve nam je na jednom mestu – ističe poverenik Mesne zajednice Sot Željko Gajdoš. – Jedino što unazad nekoliko godina nemamo je kafana, a ni restoran. Ljudi su sebi uveli u naviku da ispred radnje sednu i popiju pivo, ali su to radili i dok je bilo restorana, jer je jeftinije.
Nije samo po ugostiteljskim lokalima bilo sve manje meštana, već i osmoletka, koja to doduše odavno više nije, od prvog do četvrtog razreda broji svega desetak đaka, dok u predškolskoj ima petoro-šestoro dece.
– Na spavanju trenutno ima 480 stanovnika. Mnogi naši ljudi su se porodično odselili za Nemačku i Austriju, jer oni koji imaju dvojna državljanstva, za njih ne postoje granice. Viđamo ih samo kad su veći praznici – dodaje naš domaćin.
Oni koji su ostali, zadržali su se na zemlji, uzgajajući kukuruz, suncokret, soju i žito, a poneki su još uvek uporni i sa vinogradima.
– Svako se snalazi na svoj način, ali možda ima svega desetak onih koji putuju u Šid na posao. Nemamo jake investitore, ljudi su nezadovoljni malim platama, pa neki čak idu u Ilok da rade. A projekti, u okviru kojih država daje subvencije za kupovinu kuća, da bi urodili plodom moraju da obezbede ljudima posao. Ovako oni, koji su uz subvencije u Sotu kupili kuće, koriste ih kao vikendice, dok i dalje žive kao podstanari u većim mestima. Džaba vam lepa priroda i nekretnina, ako nemate posla – ističe Gajdoš.
Međutim, oni koji potencijal vide upravo na tim obroncima Fruške gore, ne mareći previše za privredni sektor, mogu da kupe kuću po ceni od 12.000 evra pa naviše.
– Od važnijih investicija za ovu godinu nam je dovršavanje kapele na groblju, jer kroz naše selo zbog granice cirkuliše veliki saobraćaj, prolazi dosta kamiona, pa je problem kad ide povorka glavnom ulicom. Takođe, u planu nam je da sredimo i dečje igralište u krugu škole kako roditelji ne bi morali decu stalno da vode na jezero do kog smo uradili pešačku stazu sa klupama i kantama za smeće – zaključuje naš sagovornik i vodi nas na jednu od najviših tačaka sotskog atara odakle, za kraj, uživamo u pogledu na selo, jezero, ma čitav Srem!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Tekst i foto: Lea Radlovački