Dok bi svi u okolini voleli da budu vinogradari i voćari, Susečani ne kriju da je njihovo mesto oduvek bilo poznato po vrednim ljudima i dobrim stočarima. Problem je u tome što to danas nije dobitna kombinacija…
Specifičnost naših mesta jeste u tome što svoju sudbinu određuju u odnosu na ona dva ili tri sela u svojoj okolini. Pa od toga kako su u toj podeli karata prošli, zavisi imaju li osmeh na licu. Retko se ko samerava u skladu s nekom generalnom slikom. Susek je dobar primer.
Iz mnogo razloga, Susečani svoj odraz u ogledalu traže zagledajući Banoštor i Čerević. To je onaj niz od tri podunavska sela, na koji nailazite napuštajući Beočin iz pravca Novog Sada. Čerević je tu uvek imao status „prestonog“ mesta, do kog je uvek držao, pa je tako i danas. Veći su od ostalih, pa vole da naglase svoje gospodske manire. Banoštor je najmanji. Pred kraj 19. veka imao je 815 duša, a danas nešto preko 700. Ipak, meštani čvrsto veruju da vreme radi za njih. Nekoliko ozbiljnih vinarija i manifestacija daju im za pravo da insistiraju na brendu sela s „dva sunca“. Prvo je ono „redovno“, a drugo je odsjaj s vode Dunava. Sve zajedno preporučuje ih kao ozbiljnu destinaciju na turističkoj mapi.
Sudbina Suseka nešto je drugačija. Pomalo su Susečani i kivni. Prema popisu iz 1921. imali su 3.500 stanovnika. Danas jedva 900. Bivalo je da su kroz vreme od Banoštora bili i duplo veći. Sada su tu negde. Ali, ajde to… nego što ovo, najudaljenije mesto do kog ide novosadski gradski autobus, mora da se nosi sa činjenicom koja ga bitno određuje.
Ovdašnji Sremci, iako su i oni pod padinama Fruške gore i na obali Dunava, imaju prošlost u kojoj su sve dobijali na vlastiti trud i muku. Nema tu veselih tamburaških priča i rujnog vina u orošenim čašama. Ovde se, pre svega, vazda mnogo i teško radilo. I dok se Čerevićani i Banoštorci diče kako su voćari i vinogradari, Susečani se ne libe da za sebe kažu da su stočari. I zaista jesu. Ovdašnji pašnjak, veličine 300 hektara, koji se nalazi u samom selu, mogao bi se nazvati „fabrikom pod vedrim nebom“ od koje su, više ili manje, svi živeli. Ta fabrika mesečno je davala preko 60.000 litara mleka. U selu su retke kuće bez štale ili makar obora.
A kad je već tako, onda je jasno da s razvojem događaja Susečani teško mogu da se nađu na strani „tranzicionih pobednika“. Naprotiv. Selo je imalo i preko 1.000 krava. Danas ih je oko 350. Gazdinstva su mala. Svi rade na po desetak ili nešto više jutara, a to je daleko od potrebnog minimuma koji iziskuje jedna porodica. Uostalom, seoski atar ima jedva 1.600 hektara, što je izuzetno malo. S druge strane, Susek nema infrastrukturu i brend koji bi ga stavili u onaj red u kom sebe rado vide Čerevićani i Banoštorci. Novi Sad je odavde udaljen 32 kilometra, Beočin je, naravno, mnogo bliže. Pa opet, Susečani osećaju da niko ne čuje njihovu muku. A ona je jednostavna i sastoji se u sledećem: Kako s tradicijom stočarstva, na sitnim poljoprivrednim gazdinstvima, opstati u ovom veku, koji spram sličnih priča nije mnogo milostiv?
Ko na ovo pitanje odgovori, osvojiće srca ovdašnjih ljudi.
Do tada, posledice su vidljive na svakom koraku. Čak i u centru sela mnogo je praznih kuća. Meštani pamte kako je ovdašnja osnovna škola u svakom razredu imala po dva odeljenja. Sada je od prvog do četvrtog razreda ukupno tridesetak dece. Na pitanje šta im je ipak najveći teret, većina meštana odgovara: „To što se ništa ne dešava i što nema mladih. Sve ostalo nekako bi se i savladalo”. Uostalom, selo je u blizini tri grada. Između Novog Sada, Beočina i Bačke Palanke, Susek nema probleme kakve imaju mnoga sela u Banatu, pa čak i neka mesta na samoj Fruškoj gori. Reč je o onom osećaju da si prepušten sam sebi. Ovde prošetaš do vikend-naselja Koruška, popneš se na breg, i kao na dlanu vidiš Petrovaradinsku tvrđavu! Susek bi mogao da ima sve – ali bi prethodno njim neko morao ozbiljno da se pozabavi!
Tradicija postoji. Ime sela datira iz srednjeg veka, kada je ono bilo granično utvrđenje između Sremske i Vukovarske županije, čija linija je išla pravcem Susek – Laćarak. Godine 1445. Susek je bio kao utvrđeni grad u posedu plemićke porodice Iločki. Još 1770. podignuta je crkva s veličanstvenim ikonostasom, umetnika kakav je bio Teodor Kračun. Meštani su se bavili vinogradarstvom, pčelarstvom i stočarstvom. I sve je dobro išlo… A onda je Drugi svetski rat ostavio posledice čije je razmere teško pojmiti. Dovoljno je reći da je pred rat Susek imao preko 3.000 stanovnika. Prvih godina nakon oslobođenja u njemu živi 1.444 čoveka! To je činjenica preko koje se ni u jednom razgovoru ne može preći.
Opet, dalje se mora. I biće nekako. Čvrst je ovo narod. I Bogu hvala, onako malo, po sremački zadrt. A dok je takvog čoveka – biće i veka!
Mnogo je razloga zbog kojih bi se Crkva Svetog arhanđela Gavrila mogla nazvati domom u koji bi svaki dolaznik u Susek najpre morao da kroči. Susrešće se ovde sa živom istorijom mesta. Crkva je podignuta pre 250 godina. U tih četvrt milenijuma stalo je mnogo toga. Ikonostas je rad Teodora Kračuna, slikara kog zovu i „slava srpskog baroka“. Oslikao je manastire u Hopovu i Beočinu, crkve u Somboru i Sremskoj Mitrovici, što govori o ugledu koji je Susek već tada morao imati. Uostalom, dovoljno je na nedeljnoj Liturgiji čuti hor „Blagovestitelj“, u kom nikad nema manje od dvadesetoro dece, pa shvatiti da Suseku života naprosto biti mora.
Sedamdesetih i osamdesetih godina znao se red. „Zvezda” je imala Pižona. „Partizan” Mocu Vukotića. A Susek je imao Cvaju. I nije preterivanje. Svetislav Cvaja Ljubanović bio je centarfor kakav će se u ovom delu Srema teško ponovo roditi. Najzaslužniji je što je ovdašnji fudbalski klub „Partizan“ dogurao do Vojvođanske lige, koja je u ondašnjoj Jugoslaviji po snazi bila u rangu sadašnjih drugoligaša. Što je najvažnije, u timu je igralo i po osam momaka iz Suseka. Među njima u isto vreme bila su i tri Ljubanovića: Cvaja, njegov rođeni brat i kapiten tima Milan i – stric Jovan. O tome kako je „Partizan“ tada igrao govori recimo to da su u lokalnom derbiju pobedili Banoštor sa 20:0. Cvaja je na toj utakmici dao sedam golova. Dao bi još toliko, samo da je trebalo. Završio je karijeru u svojoj 46. godini. U ono vreme za fudbal se živelo. Svetislav Cvaja Ljubanović ostaje njegov ovdašnji simbol.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
