Malo je ko u Sremu čuo za zaselak Erem, čak ne znaju ni gde se tačno nalazi. Ugnezdio se u panonskom moru zelenila, na pola puta između Rume i Sremske Mitrovice, skrajnuto u atar za ceo kilometar, pa život kraj njega teče, a u Erem malo ko svraća. Kažu da je to selo koje živi u tišini.
Zbog toga, decenijama privlači došljake iako nema institucije, nije čak ni mesna zajednica. Ima oko 30 kuća i nijedna nije prazna.
Bila je to bivša pustara grofova Pejačevića, biroško naselje. Danas nema biroša, nema ni jednog grofovskog obeležja, dvorac je davno nestao, a u selu živi pedesetak stanovnika u 29 kuća, od koje su tri, kao i u svakom selu ovde, prazne.
„Ovde se dolazilo posle ratova“ – pričaju stanovnici Erema -„Mnogi su 1943. došli iz Like, kao izbeglice. Onda su, kad se taj rat završio, došli još neki. Pre toga, dakle u Kraljevini, kralj Petar je Ličanima, soluncima, dodelio ovde zemlju kao kolonistima. Tako je počelo. I posle ovog rata, došle su dve-tri porodice, neki su već otišli. Šta da rade u ovoj tišini.“
Druga linija naseljavanja je počela sredinom šezdesetih, kad je vojska gradila poligon na Manjači kod Banjaluke i iz Bratunca i Bajine Bašte, kad je građena hidrocentrala, pa imanja i kuće uzete i potopljene.
To je zapravo Erem i logično, meštane ljuti to kad kažu da su sa grofovske pustare Erem.
„Ne, mi smo selo, vidite, imamo i glavnu, istina jedinu ulicu, a odmah tamo, kad pređeš ovih 250 metara asfalta je atar, sve zeleno, vidi se do Fruške“ – nastavljaju priču naši sagovornici, gotovo u glas, svi odreda zemljoradnici iz Erema.
„Nemamo neku buku, mir jednostavno„- dodaju.
U Eremu, selu, a ne grofovskoj pustari, nema prodavnice, nema kafane, nema vodovoda, ali kažu, otkako su dobili asfalt i gradsku vodu, ništa im ne fali. Nema ni škole, jer nema ni dece, tek poneko, pa u školu ide u četiri kilometra udaljeno selo Voganj. Erem nije ni mesna zajednica, i ona je u Vognju.
„Imamo do Mitrovice osam kilometara, do Rume isto, većina kuća ima auto, neko ima i dva. Znači, nije nam nikakav problem„, ističu meštani.
U selu više nema starosedelaca, pa samo retki zapisi i građevine svedoče o njegovom postanku.
Danas napuštena zgrada koja je nekada bila u vlasništvu grofovske porodice Pejačević, koja je i zaslužna za nastanak ovog mesta, dobronamernike podseća na istoriju Erema. Vlastelinska porodica Pejačević selo gradi u drugoj polovini 19. veka i naseljava radnike da im obrađuju zemlju.
Iako su svi meštani došljaci, u Eremu se ne odriču istorije. Prve izgrađene kuće su pod zaštitom države. Onaj ko ih kupi, sme da promeni samo boju fasade.
Malo ko svraća u Erem. Političari tek kad muka stisne, kad im trebaju glasovi.
Dođu, naobećavaju i – nestanu. Pa opet za izbore.
A Erem u međuvremenu živi u svojoj tišini. Samuje. U Rumu ili Mitrovicu, idu kad je preka potreba.
Imali su šansu, posle poslednjeg izbegličkog talasa, da im biznismen iz Daruvara investira u selo, ali je tražio da kupi zemlju i napravi garažu za svoje kamione. Kad se nije pogodio sa meštanima, pokupio se i otišao.
„Svaka nas šansa zaobiđe. Da je taj ovde ostao sa desetak kamiona i bagerima, našlo bi se i posla za neke. Ovako, ostalo je sve po starom. Nekad smo sejali dosta bostana, pa putovali Bosnom i prodavali. Sad ni to ne može. Takva vremena.“ – okončavaju svoju priču meštani.
U odlasku iz Erema, dok je padalo veče, u moru zelenila videlo se samo nekoliko sijalica, kao da ih je neko zakačio na visoka stabla kukuruza.
Selo je utonulo u zelenilo ostajući da samuje svoju samoću. U njemu kao da se vreme zaustavilo.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(M. Milivojević/ foto: Milan Mirković)
