Ljudi imaju različite potrebe i svaki čovek ih zadovoljava na svoj način. Sad već odavno, humanistički pravac u psihologiji je ljudske potrebe izdvojio kao veoma važne za život svakog pojedinca, neke od njih čak ključne i za održanje života.
Abraham Maslov, osnivač teorije o hijerarhiji ljudskih potreba, kao nasušne potrebe označio je fiziološke, tipa potrebe za hranom, vodom i kiseonikom bez kojih bi život svakako bio nemoguć. Nakon ovih „osnovnih“ potreba dolazi potreba za sigurnošću, a zatim i potreba za ljubavlju i pripadanjem.
Na samom vrhu hijerarhije nalazi se potreba za samoaktualizacijom, koja teško može biti zadovoljena ukoliko sve prethodne nisu.
Fiziološke potrebe su svima znane i ne postoji veliko razmimoilazenje u slaganju oko važnosti njihovog zadovoljenja. Naime, svako ljudsko biće ih je svesno i zna na koji način ih može zadovoljiti. Medjutim, kako krenemo dalje u hijerarhiji i dodjemo do potreba za sigurnošću, ljubavlju i pripadanjem uočićemo razlike kako u slaganju po pitanju potrebe za njima, tako i po pitanju načina njihovog zadovoljenja. Postavlja se pitanje da li su ove potrebe zaista manje važne od fizioloških ili su pojedinci tokom svog razvoja zaključili da je bezbednije ove potrebe “nemati”?!
Porodica bi trebala biti ona sigurna baza u kojoj svaki član izražava svoje potrebe bez straha da one neće biti zadovoljene. Nekima se dešava da baš na ovom mestu nikada nisu doživeli da su zaštićeni, sigurni ili vredni ljubavi od strane bitnih figura u to vreme. To ne mora značiti da sve pomenuto u porodici nije postojalo, već da je način na koji je ispoljavano bio nedosledan, nedovoljno čest ili ga je dete tako doživljavalo. U porodici možda nisu postojale svakodnevne svadje, fizički obračuni izmedju roditelja ili brutalno fizičko kažnjavanje deteta, ali čak i par puta je sasvim dovoljno za dečiji zaključak o porodici kao nedovoljno sigurnom utočištu ili o roditeljima koji ne prihvataju i ne vole dete.
Takodje, ukoliko su bila prisutna česta zbijanja šale na dečiji račun u smislu anegdota o kojima se priča prijateljima ili rodjacima, kod deteta će verovatno prouzrokovati osećaj stida i predstavu o sebi kao nedovoljno dobrom i vrednom ljubavi. Sve pomenuto dovešće do toga da kao odrasla osoba ovakav pojedinac će teško zadovoljavati pomenute potrebe. Svet će videti kao rizično mesto, sve ljude kao potencijalnu opasnost i tako sebe dovesti do potvrde svog davnašnjeg uverenja da mu ljubav, sigurnost ili pripadanje nekome uopštei nisu potrebni.
Kratkoročno gledano, ovakav stav je održiv. Kako su ljudi čitavog života međuzavisni, dugoročno sve ovo može stvarati dosta velike probleme. Vremenom će dovesti do toga da se osoba oseti izopštenom iz uže, ali i šire zajednice jer pripadati nekoj grupi ili zajedenici ne označava samo činjenicu da je pojedinac član iste, već i da je razvio izvesnu emocionalnu povezanost sa tom grupom. Kada pojedinac nema razvijen kapacitet za takvu vrstu emocionalne razmene, on neće ni biti adekvatan član bilo koje grupe ili zajednice.
Kako je pored fizioloških potreba jednako važno zadovoljiti i ostale, prvi korak u ovom procesu je upravo osvešćivanje njihove važnosti i značaja za psihičko, ali i fizičko zdravlje pojedinca. Na dalje, važno je krenuti od sebe i zapitati se koliko često ste prijatni prema drugima, koliko često ih hvalite ili podsećate na to da su važni i da ih volite. U početku može biti teško jer unutrašnje dete teško oprašta percipiranu nanetu nepravdu ili bol doživljen zbog toga.
Zato mu svim svojim unutrašnjim snagama treba pomoći da to prevazidje, prihvati i oprosti, a nakon napuštanja života u prošlosti, ohrabriti se da život u sadašnjosti nije opasan i da kroz iskrenu razmenu sa važnim drugima, osećaj sigurnosti, pripadanja i ljubavi je moguće istinski osetiti i zadovoljiti.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
