Iako je otkrivanje spomen-skulpture prosjaka Šefka Alimanovića, nadimkom Jusa, medijski dobro najavljeno, „svečanosti“ ispred Srpskog doma prisustvovalo je desetak Mitrovčana, zajedno sa delom lokalnih novinara koji su otvaranje i najavili. Društvene mreže i internet stranice medija, međutim, ključale su od protesta i čuđenja što je gradska uprava, ista lokalna vlast koja je pre dvanaest godina uskratila dozvolu za ovaj netradicionalni spomenik, popustila i prigrlila nedovoljno razumljivu „postmodernističku“ ideju uzimanja antijunaka za međaša u tradiciji grada.
Spomen-skulptura prosjaku Šefku Alimanoviću Jusi smeštena je u maloj niši na završetku prepoznatljive ugaone rundele zdanja Srpskog doma, vertikalno ispod sedišta Crkvene opštine SPC. Uvučen u nišu, deluje kao da je sklonjen sa Šetališta Vuka Karadžića, iako je predlagač i naručilac skulpture, to jest Odbor za podizanje spomenika prosjaku, tokom poslednjih dvanaest godina ubeđivanja gradske uprave najavljivao da će biti postavljen na trotoaru Trga Ćire Milekića, tamo gde je Jusa i „radio“.
Skulptura u prirodnoj veličini, koja naturalistički predstavlja Jusu, gleda u petnaestak metara udaljenu klasicističku skulpturu koja predstavlja zaslužnog gradonačelnika, plemenitog Ćiru Milekića, preminulog na početku 19. veka. Izgleda kao da Jusa snishodljivo maše gradonačelniku, prvom po austrougarskom proglašenju Sremske Mitrovice slobodnim gradom.
Ovim delimičnim sklanjanjem naturalističke predstave prosjaka Šefka Alimanovića u nišu pročelja Srpskog doma, gradska uprava kao da je izrazila da ne deli entuzijazam predlagača spomenika i patetični opis svrhe njegovog postavljanja. Ovako sklonjena, skulptura neće biti dovoljno „glasna“ u misiji koja joj je zadata od njenih naručilaca: da bude simbol tolerancije Mitrovčana prema siromašnima i drugovernicima koji su se u njoj skućili i da svedoči kako „identitet gradova čine mali i obični ljudi, a ne kraljevi, narodni heroji i velikani“.
Nije jasno kako će ova skulptura sve ovo da svedoči kada se njeni vremešni predlagači i ne manje vremešni protivnici presele na Voganjski put, jer iza mučenog Šefka Alimanovića nije ostao drukčiji trag osim individualnih sećanja na Arkadiju Brozovog vremena, na raspevanu mladost i njene antiheroje. U izjavi za medije, autor skulpture Vladimir Tolić svestan je ovog problema, pa se uzda da će dobrota prosjakovog lika osigurati skulpturi smisao za njeno postavljanje. Autor skulpture očigledno razume njenu nekredibilnost za kulturnu tradiciju grada, pa računa da će, pravopisno defektan, potpis „doborodošlić“ na njenoj stopi ustanoviti njenu turističku namenu. Ali je i potpisu potrebno objašnjenje: da li „dobrodošlić“ označava dobrodošlog Jusu ili se Jusa dobrodošlicom obraća namerniku, turisti.
Iz gradske uprave nije stigao nikakav javni glas o tome šta je prevagnulo da se udovolji ovoj postmodernističkoj inovaciji u spomeničkoj kulturi, odbijenoj pre dvanaest godina, uprkos verovatnoći da će ona naići na novo neodobravanje građana, koje ne mora biti čak ni masovnije od podrške spomeniku.
Dovoljno je, naime, da je reč i o neslaganju manjine pa da se odustane od nekog spomenika, jer se u spomeničkoj kulturi podrazumeva najšira saglasnost o ličnostima koje se ugrađuju u kulturnu tradiciju grada. Izgleda da je gradska vlast, u odsustvu kriterijuma u spomeničkoj kulturi, postupila po običajima političkog klijentelizma koji podrazumeva udovoljavanje veoma suprotstavljenim idejnim inicijativama. Ovaj idejni, i veoma politički, klijentelizam nema ništa protiv da „tradicionalisti“ prikupe novac za skulpturu zaslužnog patrijarha vojvođanske pesme Aleksandra Dejanovića, zaslužnog književnika iz Šećer sokaka Mirka Petrovića, ranohrišćanskog mučenika Dimitrija, ili pak „malog čoveka“ i velikog kulturnog dobrotvora, servisera bicikla Tomislava Erdega. Ali, avaj, „tradicionalisti“ računaju na gradske pare za svoje čestite ideje, što je neefikasno u uslovima bez javne koncepcije u javnoj spomeničkoj kulturi. Nasuprot njima, ideje „tolerancije“, „transparentnosti“, „inkluzivnosti“, „rodne osetljivosti“ i slične, ne čekaju na gradski novac.
S toga je potpuno pogrešno i nekorektno kritikovati Odbor za spomenik prosjaku, stavljati upitnik na njegovu konstituciju i optuživati ga za podmetanje antivrednosti u hrišćanskoj kulturi grada. Gradska uprava nije maloletna osoba da bi je neki zli odbor mogao da izmanipuliše. Ona je nešto ranije već odolela zahtevu istog odbora da se u centar grada postavi spomen-skulptura mangulici i pulinu, i usmerila je uz trotoar kod Carske palate, gde joj tematski nije mesto. Postavljanjem spomenika mučenom prosjaku Jusi, makar u toj skrajnutoj niši pročelja Srpskog doma, gradska uprava je preuzela odgovornost da, u odsustvu zvaničnih kriterijuma, javno obrazloži baš ovakav izbor, da ubedi javnost da je postupila ispravno i skrati ovo međusobno suprotstavljanje građana u inače zabrinjavajućoj podeljenosti.
Jer, možda se u ovom spomeniku prosjaku, koga smo svi voleli, neki iskreno a neki iz poze nadmoći, krije moralno preporodna ideja, pa je šteta da je masovno ne podržimo.
Možda Zavod za zaštitu spomeniku kulture, jer je bronzana predstava Šefka Alimanovića integrisana u pročelje zaštićenog zdanja Srpskog doma, može da objasni šta je to dobio na staranje i zaštitu. Sasvim je moguće da će neka buduća gradska uprava biti pod pritiskom da nedužnog bronzanog Jusu premesti na neko „tematski“ prihvatljivije mesto u gradu, ili da ga bar „pokrije“ uspostavljanjem kriterijuma koji će omogućiti političkom klijentelizmu da se smelije razmaše u kulturi i tradiciji.
Uz sve rizike od nemoći klijentelizma da u nacionalnoj kulturi trasira bilo šta osim stilskih i vrednosnih pogodbi, koje u slučaju sremskomitrovačke spomeničke kulture mogu stvoriti idejni i stilski buvljak.
