Sivi oblaci su se nadvili nad Sremom i kiša, kao za inat, pada već neko vreme, pa ako se drzneš da zakoračiš van travnatog tepiha, potonućeš u blato. Međutim, sama činjenica da gledaš u močvaru obraslu trskom zlatne boje, na koju se negde u daljini naslanjaju hrastove šume, izaziva osećaj divljenja.
Iako su se mnoge ptice koje ovde inače borave otisnule na topli jug i atmosfera deluje izuzetno mirno, na vodenu pistu koja vibrira pod naletima kišnih kapi, sleće par labudova – taman da poželi dobrodošlicu. Dok kiša dobuje po vodenoj površini, na kojoj se kao u ogledalu ukazuju prelepi krajolici koji je okružuju, veličanstveni raspon krila ove bele ptice i zvuk koji ispušta pri sletanju i uzletanju govori ti da si u prirodi i lepo ti je.
Tako izgleda jedno zimsko jutro u Obedskoj bari – jednom od 11 močvarnih i vlažnih područja u Srbiji, zaštićenim Ramsarskom konvencijom. Ovaj međudržavni dokument je donet pre pola veka – 2. februara 1971. godine u iranskom gradu Ramsaru, a njegovi lokaliteti se danas nalaze u više od 171 državi sveta.
Uz Ludaško jezero, Obedska bara je najstarije ramsarsko područje u Srbiji, proglašeno još 1977. godine. Pripada opštini Pećinci. Ona je „vlažno, močvarno područje koje je nastalo pre 2.000 do 6.000 godina, kada je došlo do tektonskih pokreta i poremećaja tla“, kaže Ivana Lozjanin, samostala referentkinja za zaštićena područja i životnu sredinu preduzeća „Vojvodinašume“, koje upravlja Obedskom barom.
„Sava je tako napustila tadašnji tok i pomerila se nešto južnije, ostavljajući za sobom korito u dužini od 13,5 kilometara, kao i šume, močvare i vlažne livade u dolinama, odnosno depresijama između tadašnjeg i današnjeg toka“, kaže Lozjanin.
Obedska bara je od 1994. godine pod zaštitom države kao Specijalni rezervat prirode prve kategorije. Međutim, ona je mnogo ranije imala status zaštićenog dobra. Institucionalno je zaštićena još u Austrougarskoj monarhiji, samo dve godine nakon što je proglašen prvi Nacionalni park u svetu – Jelouston u Sjedinjenim Američkim Državama.
Lozjanin smatra da je razlog njene zaštite, između ostalog, bilo i bogato carstvo ptica močvarica.
„Područje gde se nebo prelivalo duginim bojama od perja barskih ptica, govorili su naučnici tog perioda“, kaže ona.
I danas je naseljava veliki broj ptica močvarica, među kojima prednjače kolonije čaplji i kormorana (vranaca). Svoje mesto pod suncem ovde su pronašle crvena, bela, žuta i siva čaplja, kao i čaplja kašičar koja se na Obedsku baru vratila posle 25 godina. Lozjanin kaže da se posle 60 godina na Obedsku baru vratio crni ibis, kao i čaplja govedarka – obe nakon uspešnih projekata revitalizacije i sanacije staništa.
Na Obedskoj bari postoje i hranilišta za ptice, što takođe pospešuje njihov povratak.
„Tu je i orao belorepan koji se gnezdi, u zavisnosti od godine, na osam do deset lokacija, koje su poznate isključivo radi monitoringa, ali sve drugo je nedostupno javnosti“, dodaje Lozjanin.
Upravo su ptice najpoznatiji stanovnici bare – njima ovo područje predstavlja dom, odmorište, zimovalište, usputne i prolazne stanice. Pored ptica, močvarom caruje i dabar, sa čijim likom i delom nas je upoznao turistički vodič Slaviša Stjepanović.
Svuda za sobom dabar je ostavio tragove, pa se skoro na svakom koraku vidi po neka plutajuća grana. Ovaj izvrsni graditelj brana je u Obedsku baru veštački vraćen na nekadašnje stanište – 2004. i 2008. godine. Poslednjih nekoliko godina zabeležene su četiri porodice na ovom prostoru.
„Jednom prilikom dok sam čistio obalu, desilo mi se da mi noga propadne u njihovo sklonište“, osmehujući se prepričava Slaviša.
Na širim delovima kanala, može se videti i gospodarica vlažnih staništa – vrba iva. Iako još nema lokvanja i druge velelepne barske vegetacije, iva je ipak okićena beličastim cvetovima – kako ih u narodu nazivaju „macama“ – tako razbijajući zimsku jednoličnost koja trenutno vlada pojedinim delovima ovog područja.
Kada se priroda na proleće probudi iz zimskog sna, širom močvare se pojavljuje strogo zaštićena vrsta belih lokvanja, kao i biljka testerica, koje zajedno sa okolnim šumama hrasta lužnjaka naslikaju ovaj predeo živopisnim bojama.
Ukupna površina zaštitne zone Obedske bare je 17.501 hektar (175 kilometara kvadratnih). Sava dva puta godišnje plavi rezervat, a nivo vodenog stuba se kreće od pet do sedam metara. Na Obedskoj bari se nalazi 14 izolovanih vodenih delova od kojih je najpoznatije Krstonošića okno, gde živi oko 16 vrsta riba od kojih su najpoznatiji zlatni karaš, čikola i deverika. Ovaj deo je dostupan turistima i pecarošima.
Pored ribolova posetioci mogu da iskoriste vreme hodajući ili vozeći bicikl na nekoj od 16 staza, zatim posmatrajući kolonije ptica sa nekog od vidikovaca i osmatračnica, kao i razgledanja Obedske bare rečnim brodom i čamcima. Broj posetilaca je godišnje oko 8.500.
„To nije neki veliki broj posetilaca, što je dobro za zaštitu prirode, ali sa ekonomskog aspekta, za sam rezervat i nije dovoljan, zato što su troškovi zaštite prirode i očuvanja su dosta veliki“, objašnjava Lozjanin.
Zbog toga su se poslednjih nekoliko godina okrenuli i ekološkom turizmu, pa je u jednom delu šume izgrađeno nekoliko koliba od drveta, blata i trske. Tamo se odvijaju dečije radionice zemljane arhitekture, izrade zemljanog maltera, krovova od trske i slično. Pored svega nabrojanog, u Obedskoj bari se praktikuje i „šumski velnes“ – šetnja sa elementima šumske medicine.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(BBC News)
