STARA BINGULA: Neobično selo na padinama Fruške gore

Stara Bingula je kao Jugoslavija u malom, imamo osam nacija, najčešća je rečenica koju smo čuli tokom nedavne posete tom selu koje se nalazi ušuškano međ fruškogorskim proplancima, okruženo šumom, voćnjacima i granicom zbog koje jedino roming narušava tu idilu.

Naravno, imati toliko različitih nacija i nije nešto čudno u Vojvodini, ali kad naiđete na njih osam u mestu koje broji jedva stotinak duša, onda i jeste neobičan podatak. Još kad vam kažemo da svi idu u istu crkvu u kojoj im je „na usluzi” jedan popa…

Crkva nam je izgrađena pre desetak godina, od temelja, a do tad nikad nismo imali nijednu – kaže predsednik Mesne zajednice Stara Bingula Željko Čarnić, pohvalivši se da negujući raznolikost a jedinstvo, ne dozvoljavaju da bilo kakvi virusi (hemijski ili fizički) remete njihovo drugarstvo; ipak je poznato da deca iz mešovitih brakova imaju jači imunitet, a čak im i na groblju vlada bratstvo i jedinstvo!

Ja se uvek držim toga da svoje volem, tuđe poštujem. Stara Bingula je stvarno lepo mesto, uvek je bilo poznato kao voćarski kraj, preko 100 jutara nam je pod voćem. Najviše uzgajamo breskve, šljive, jabuke, kruške,… Ranije je bilo najviše vinograda, a postoje priče da su oni još od starih Rimljana– priča nam Željko Čarnić.

Međutim, kada je i kako nastalo selo pod velikim je znakom pitanja, baš kao i samo mesto koje se od ulaska, pa do samog kraja do izvora Perinac, uvija baš u tom znaku.

Stvarno ne znam kad je i kako nastalo, pitaj Boga, ili čika Gugla – šali se Čarnić, mada šalu na stranu, te podatke nema ni pomenuti internetski pametnjaković. – Po mojim saznanjima, Bingula na turskom jeziku znači „hiljadu ruža“. Inače, iz Stare Bingule se iznedrila Bingula koja je u šidskoj opštini.

Ma koliko da je u selu lepo i mirno, nema prolaznika i nepozvanih virusa, iz Stare Bingule se familijarno odlazi za školom, poslom, boljim životom… U osnovnoj školi „Sveti Sava“ idu đaci od prvog do četvrtog razreda, šestoro njih, dok najmlađe dete u mestu ima svega pet godina.

Mladima koji su ostali treba čestitati zbog toga – tvrdi naš sagovornik, dodajući da je reč o onima koji su tu zbog poljoprivrede i porodičnog posla:

Svi se dive kad dođu ovde, kažu da je super, ali da ne mogu sebe da zamisle da ovde žive i rade. Nemamo više ni prodavnicu, apoteku, Poštu,… Snalazimo se kako znamo. Za veće nabavke idemo do Mitrovice, a za neke sitnice do Divoša.

Od četrdesetak kuća, svega je nekoliko praznih, jer one koje su na prodaju najčešće i nađu svog kupca, dok je za najstarije meštane najbitnije da za života sebi obezbede grobno mesto, mada se sekiraju da neće ostati ko da ih sahrani…

Kad gledamo u šoljicu kafe, vidimo da niko ovde neće ostati – priča nam nasmejana sedamdesetogodišnja baka Anica Tatljak, koja je rođena u Staroj Binguli, udala se za „jednog njihovog“, otišla u Austriju u kojoj je živela deset godina, a onda se vratila jer je muž tako želeo. – Ostali smo na poljoprivredi. Posle je sin počeo time da se bavi i sad to najviše voli. A meni je već prošao život… Prodavnica nam je radila do pretprošle godine. U moje vreme je bilo sve, a sad sela propadaju i niko ne zna kako će dalje biti. Nemamo vodu, vidite kaki nam je ovaj Dom kulture! Nekad je svaka kuća imala krave, ali su prodali jer se mlekara ugasila. Sad preživljavamo s voćem, a do kad ćemo tako, niko ne zna…

Najveći problem u Staroj Binguli je nedostatak vode, odnosno vodovoda. Svaka kuća ima svoj bunar, ali voda nije najispravnija. Kad treba da zalivaju voće, dnevno potroše i po nekoliko hiljada litara vode.

Najneophodnije da nam se uradi voda i otvori prodavnica. Znam da nismo rentabilni i da tu nema mnogo profita, ali moramo imati osnovne uslove za život – naglašava predsednik MZ Stara Bingula Željko Čarnić. – Svaka vlast nam svašta obećava, a posle kažu da im nismo interesantni jer nemamo mnogo glasača.

Uprkos svim nedaćama s kojima se svakodnevno bore, meštani Starih „Hiljadu Ruža“ osim problema, dele i lepe stvari. Kada neko nešto sadi ili zida, peče ili jede i pije, uvek se okupi celo selo da pomogne. Naročito kad „oni iz komunalija“ ne dođu ni da pokose groblje ili crkvenu portu, uvek ima onih koji uzmu trimer u svoje ruke i reše se svakog korova!

Premda se na selu preživljava, u gradu je još gore, smatra Ivana Poljaković (27) koja je nekoliko godina provela u Sremskoj Mitrovici, od odlaska u srednju školu, ali je odlučila da se vrati za Staru Bingulu jer jedino u svom selu može da radi i (pre)živi od svog posla. Svaki dan joj je u duhu poljoprivrede – sa roditeljima i bratom uzgaja breskve, šljive, kajsije, kukuruz i žito, a drže i stoku i živinu.

Ne vidim sebe nigde dalje van zemlje, jer ne mogu da zamislim da pričam neki drugi jezik i budem sa drugim ljudima, a što se tiče sela i grada, nisam sebe videla ni ovde u Binguli – iskrena je Ivana, nadajući se da će se jednog dana udati i odseliti. – Jeste, ovde nemaš prodavnicu, nemaš gde da prošetaš, nemaš društvo, ali navika je čudo, prosto se saživiš i sve to ti postane normalno. Nema nekih prednosti života na selu, naročito što se sve ovde vrti u krug: đubrivo, seme, otrovi, pa taman dobiješ neke pare, opet đubre, seme, nafta, otrovi. Gledaš da budeš na pozitivnoj nuli.

S druge strane, njena majka Sanja, smatra da je u Staroj Binguli najveći problem što ima dosta neženja. Kako kaže, ima ih mnogo, a ne zna ni da li se još mogu nazvati momcima, budući da imaju više od 30 godina. Zaključak zašto je to tako – ako imaš mnogo posla, nemaš vremena za devojku, ne može i jedno i drugo – tvrdi Ivana.

Dom kulture u Staroj Binguli nekada je služio za igranke i upoznavanje i spajanje mladih meštana, a sad propada jer nema ko da ga sredi, iako obećanja uvek postoje.

U tim obećanjima živi Stara Bingula. Dokle? Ko to zna!

(Lea Radlovački / foto: R. Hadžić)