Postoje sela koja ne nestanu preko noći. Ona se polako gase – kuća po kuća, porodica po porodica, generacija po generacija. Najpre odu mladi, zatim se isprazne dvorišta, a na ulicama ostanu tek tragovi života koji je nekada bio mnogo življi. Takva je danas Stara Bingula, malo fruškogorsko selo na području Sremske Mitrovice.
Ušuškana među šumama, voćnjacima i zelenim padinama Fruške gore, Stara Bingula ima onu posebnu lepotu koju gradovi odavno nemaju. Ovde jutra počinju tišinom, a pogled seže preko brežuljaka i vinograda. Vazduh je čist, priroda raskošna, a život bi, barem na prvi pogled, mogao da bude gotovo idiličan. Ali iza te razgledničke slike krije se svakodnevica koja nije nimalo laka.
Stara Bingula nema ni vodovodnu mrežu. Za meštane to znači da je ono što se u gradovima podrazumeva – voda iz vodovodne česme – ovde i dalje stvar snalaženja i sopstvenih izvora. U vremenu kada se govori o ravnomernom razvoju i kvalitetu života na selu, činjenica da jedno naselje na Fruškoj gori nema izgrađenu vodovodnu infrastrukturu dovoljno govori o problemima sa kojima se njegovi stanovnici suočavaju.
A voda je samo jedan deo priče. Nekada je selo imalo mnogo više života. Deca su išla u školu, dvorišta su bila puna, a komšije su se poznavale i posećivale. Danas su mnoge kuće ostale bez svojih najmlađih stanovnika, dok stariji meštani sve češće nose teret svakodnevice sami.
Još pre više godina beleženo je da je Stara Bingula suočena sa ozbiljnim demografskim pražnjenjem, velikim brojem staračkih i samačkih domaćinstava i svega nekoliko učenika u seoskoj školi. Od tada se mnogo toga nije promenilo nabolje.
Mladi odlaze tamo gde mogu da pronađu posao, obrazovanje i sigurnije uslove za život. Gradovi nude više mogućnosti, dok mala sela teško mogu da im pruže ono što je potrebno za formiranje i opstanak mladih porodica. Tako se ne gube samo stanovnici. Sa svakim odlaskom gubi se deo svakodnevnog života – jedna porodica, jedno domaćinstvo, jedan komšija, jedna priča. Najviše se to vidi upravo na mestima koja su nekada bila namenjena najmlađima. Školska dvorišta više nisu puna kao nekada, a ulice kojima je nekada odjekivala graja danas su mnogo mirnije.
Stara Bingula, međutim, nije izgubila svoju lepotu. I dalje su tu Fruška gora, voćnjaci, vinogradi, šume, stari putevi i kuće koje čuvaju uspomene na ljude koji su u njima živeli. Tu je i istorija ovog kraja, kao i tradicija koja se još uvek održava zahvaljujući onima koji su ostali.
U tome se i krije najveći paradoks ovog sela. Priroda mu je dala gotovo sve, ali savremeni život traži mnogo više. Nije dovoljno imati lep krajolik ako mladi nemaju gde da rade. Nije dovoljno imati prostrano dvorište ako porodica ne vidi razlog da se u njega doseli. Nije dovoljno govoriti o razvoju sela ako osnovna infrastruktura, poput vodovoda, još nije rešena.
Stara Bingula zato nije samo priča o jednom malom mestu na Fruškoj gori. Ona je slika problema sa kojim se suočavaju brojna sremska sela. Kako sačuvati život tamo gde je priroda sačuvala gotovo sve ostalo?
Možda odgovor nije jednostavan. Potrebni su infrastruktura, posao, bolja povezanost sa gradovima, sadržaji za porodice i razlog da mladi ostanu ili da se u selo vrate. Jer Stara Bingula nije mesto bez perspektive. Naprotiv – njena priroda, položaj i mir upravo bi mogli da budu njena najveća prednost. Samo je potrebno da neko tu prednost pretvori u uslove za život.
Za sada, selo čeka. Čeka nove kuće, nove porodice, nova svetla na prozorima i život koji neće biti samo uspomena. Jer najlepša sela nisu ona koja imaju najviše kuća, već ona u kojima se u tim kućama još uvek čuje život.
(SMP)
