Stig’o raspust! Baškari se na svakom koraku. Za neupućene, odnosno one koji su zaboravili, to je godišnje doba kada deca bazaju unaokolo, smišljajući kako da ubiju vreme.
To što će usput da potamane i roditeljske živce, samo je kolateralna šteta. Uostalom, matorci su i ovako na “bendži“, samo preko raspusta treba da povećaju dozu. Dečja inventivnost u osmišljavanju nemogućih misija smenjuje se sa momentima potpune letargije, u kojima ih jednostavno mrzi da žive. Najgore od svega, raspust roditeljima oduzima ključni argument u raspravi sa maloletnicima, koji uvek dobro dođe tokom školske godine: “Ne pričaj mnogo, BOLJE IDI DA UČIŠ!“
Kasno mi je palo na pamet da, kao svaki roditelj, sa približavanjem ove pojave, počnem pasionirano da sakupljam i proučavam flajere različitih sportskih, rekreativnih, kulturnih, razonodnih, umetničkih, zabavnih, etno-folklornih, kreativnih, obrazovnih radionica, letnjih kampova, logora, (ju, božemeoprosti), u koje bih poslala mladunce da se uče preživljavanju u prirodi i socijalizuju sa šumskim i domaćim životinjama, gmizavcima, komarcima, ostalim insektima i inim karakondžulama. Umesto toga, bombardovana sam pitanjima:
‘‘Kada ćemo da postavimo bazen?“, a leto kao da smo ga uvezli iz Sibira, oblačno, hladno, ako ne pada kiša, obavezno duva košava. Ima da budu srećne ako ove godine uspemo da okvasimo noge u Dunavu.
“A je l’ mogu da se vozim na balerini i na velikom ringišpilu kad bude vašar? A na brodu?’‘ Pitanje na mestu, samo postavljano mesec dana unapred, pre, za vreme i posle doručka, ručka, večere i dve užine.
“Hoćeš da me pustiš da idem sa drugaricama u grad, večeras u devet?“, moli tek svršena učenica petog razreda.
“Možemo da kupimo sladoled?“
“Je l’ ima nešto slatko?“
“Imaš pare da mi daš da uplatim kredit?“
“Zašto samo ja moram sa mamom i sestrama u grad? ‘Oćeš da mi se svi smeju?“
“Šta da radim? Dosadno mi je.“
“Čega da se igramo?“
Ovo poslednje me zaista ubija u pojam. Em mi nije jasno kako deca mogu da ne znaju čega da se igraju, em se nijedan predlog ne usvaja, jer kada imate troje dece uvek je 2:1, nikad nije 3:0. Tokom njihovog odrastanja razvila sam pregovaračke sposobnosti i umeće plasiranja pravih argumenata u odgovarajućem trenutku, da bi mogla da mi se divi i sama Frederika Mogerini, i zato, ako ne uspem da nađem neki drugi posao, moraću, ili da apliciram kod pomenute gospođe u svojstvu asistenta za pregovore o Kosovu, gde bih uspešno zastupala obe strane, kao i medijatorku lično, što bi nam bio dodatni korak u približavanju Evropskoj uniji, ili, da otvorim privatnu pregovaračko-ubeđivačku samostalnu zanatsku radnju (skraćeno PU-szr)!
Uprkos tome, ima trenutaka kad ni sve diplomate ovog sveta ne bi mogle da usklade želje i interesovanja tri deteta koja su istog pola, uzrast im je približan, ali zato im je individualnost odnegovana do maksimuma.
Onda na snagu stupaju pravila apsolutističke monarhije, pa kad nema dogovora, biće kako ja kažem. I punktum!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
