Gromoglasna tišina. Ovako bi se ukratko mogla opisati situacija u nekim lokalnim medijima i javnosti nakon što su nadležni policijski organi završili postupak protiv učitelja Mate Žarka zbog navodnog maltretiranja grupe učenika IV razreda Osnovne škole “S. B. Paja”, pa izveštaj o događaju i prikupljenim obaveštenjima prosledili Tužilaštvu.
Nepunih deset dana pre pomenutog slučaja, Mate Žarko je vraćen na svoje radno mesto nakon jednogodišnje suspenzije – takođe zbog više disciplinskih prekršaja koji su se odnosili na verbalno i fizičko maltretiranje koleginica.
Međutim, ono što je ceo postupak posebno ogolio je ignorantski odnos dela javnosti i medija prema samom činu maltretiranja dece – učenika osnovne škole. I dok bi se komentari pojedinaca na društvenih mrežama mogli i podvesti pod gluposti, ono što naročito zabrinjava je pokušaj izvesnih lokalnih “napred žuto – nazad braon” novina (sa tiražom od cirka 30 primeraka) da izigravaju advokata Mate Žarka.
Te novine, čak, idu i dotle da, iz broja u broj, pišu tekstove u kojima se Žarko predstavlja kao žrtva. Po njima reč je, navodno, o zloupotrebi dece od strane samih roditelja kako bi se „ukaljao lik i delo učitelja Žarka“. Tako ispada da roditelji (i deca), nakon onoga što su preživeli u danu ekskurzije, sada moraju da preživljavaju i javnu torturu od strane pomenutog medija.
Takođe, i na sajtu lokalnog radijskog “giganta”, u članku koji ne samo što autor nije potpisao, već je i dotični anonim pokušao da opravda Žarka sumanutim obrazloženjem kako je ceo incident na ekskurziji počeo tako što je vozač autobusa zalutao na relaciji od Subotice do Mitrovice (?!), a nestašna deca su preko svojih mobilnih telefona obavestila roditelje kako su kidnapovana. Ko uz inat, nekako posle toga se ušlo i u zonu bez signala, tako da uznemireni roditelji nisu mogli da provere informaciju.
Recimo da je profesionalac vozač i zalutao, neka bude i da je nestalo signala, ono što je nejasno u celoj tvrdnji je kako su se uznemirila baš deca u “nadležnosti” Mate Žarka, odnosno na osnovu čega je učitelj zaključio da je najbolji anti-stres metod psihofizičko maltretiranje učenika, detaljnije opisano u izjavama roditelja i dece. To pomenuti “nepristrasni”novinari nisu pokušali odgonetnuti!
Niko se, iz grupe onih koji smatraju da je prut i batina najbolji metod za vaspitavanje 11-ogodišnjaka, naročito ako su u pitanju tuđa deca, nije obazirao na evropske zakone koji ovu oblast jasno regulišu.
Slično su se ponela i gospoda iz Demokratskog saveza Hrvata Vojvodine kojima smo mejlom poslali pitanje: “Da li će i ovom prilikom stati u odbranu pripadnika njihove nacionalne zajednice Mate Žarka ili smatraju da i on ima prava i obaveze kao i svi drugi građani Srbije, u skladu sa zakonima i Ustavom države u kojoj živi?”
Naravno, kako smo i očekivali, odgovor nije stigao.
Pre toga, pozdravljajući odluku o povratku Mate Žarka na posao, predsednik DSHV Tomislav Žigmanov je izjavio: “Ovakve odluke suda jasno pokazuju kako pravna država može funkcionirati i djelovati pozitivno i kada su u pitanju pripadnici nacionalnih manjina, čiji je položaj osjetljiv i specifičan.”
I položaj dece je osetljiv i specifičan. Hoće li pomenuti Žigmanov i sada insistirati na delovanju pravne države?
U celoj priči, pored dece, najteže je bilo i njihovim roditeljima koji su morali da trpe torturu licemernih dušebrižnika, ne samo onih sa Fejsbuka, već i iz pomenutih lokalnih medija. Isti oni koji su se zgražavali nad sudbinom pasa lutalica sada su pozivali na prebijanje tuđe dece u svrhu njihovog “ispravnog” vaspitanja, ili ostajali nemi i nezainteresovani nad činjenicom da su desetogodišnja deca bacana po podu autobusa, udarana, da su doživeli verbalno i fizičko nasilje – sudeći barem po izjavama datim nadležnom policijskom službeniku.
Licemerni zagovornici tolerancije po evropskim merilima, sada su ignorisali nasilje pred svojim očima bez želje, makar, da izraze svoje nezadovoljstvo ili nevericu.
Iako je reč o manjem broju naših sugrađana i medijskih radnika, ipak se svako mora zapitati šta se desilo sa tim delom našeg naroda. Zar im je zaista do te mere nebitna sudbina dece, ili prosto ne shvataju da svaka društvena zajednica kojoj deca nisu primarna – besmisleno vegetira bez budućnosti.
Vršiti verbalno i fizičko nasilje nad slabijima od sebe, naročito nad decom, vrhunac je bestidnosti, a braniti takve ljude – samo je dno, ne samo novinarske profesije, već i same ljudskosti. Pri čemu je nebitno da li je reč o sopstvenoj ili tuđoj deci.
Jer, možda je upravo ta bezdetnost i zanesenost egocentričnim komforom jedna od zajedničkih crta koja spaja sve nas na ovim prostorima (bez obzira na nacionalnu pripadnost), naročito one kojima su usta puna hrišćanskih vrednosti i evropske tolerancije, ali ne i srce.