Građaninu N. N. poštar je pozvonio na vrata i uručio rešenje po kojem je na osnovu naplate duga od 990 dinara u obavezi da javnom izvršitelju isplati 12.000 dinara na ime troškova postupka! Sve po zakonu. Moguće je da ste negde u medijima već pročitali vest o tome.
Verovatno i sami znate za neki slučaj u kojem su troškovi izvršnog postupka višestruko nadmašili osnovni dug, a u medijima ste sigurno čuli da postoje i one drastične situacije kada nekom zbog toga i sva imovina ode „na doboš“. Oni koji su malo bolje obavešteni, ili su prosto samo malo više zainteresovani za svet oko sebe, ponešto znaju i o prodaji te imovine u bescenje u netransparentnom postupku licitacije za koji se iz aviona vidi da je namešten.
To je već organizovan kriminal u kojem glavnu ulogu imaju upravo pojedini izvršitelji. Protiv nekih od njih su zbog toga podignute i krivične prijave, ali to sve skupa nije bilo dovoljno da razbije osnovano uverenje da je država sopstvene građane predala na milost i nemilost povlašćenoj grupi ljudi kojim je povereno da „uteruju“ dugovanja po sudskim presudama. Naročito je dramatično kada se pleni stambeni prostor u kome ljudi žive, a što mnogi vide kao egzekuciju sasvim nalik izmicanju stolice ispod nogu osuđenog na vešanje.
O postojećem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju postoje različita mišljenja među stručnjacima i građanima, ali nikad ni od kog nismo čuli da je zakon i pravedan. Zato je neophodno taj zakon izmeniti, ne dovodeći u pitanje potrebu da se obezbedi efikasan sistem izvršenja sudskih presuda. Odgovorno je i legitimno predložiti neka drugačija rešenja za pojedine postupke poput već pomenutog oduzimanja jedine nekretnine od dužnika koje bi podrazumevalo npr. da još neko prethodno oceni opravdanost takve mere.
To pogotovo važi u situacijama u kojim postoji i drugačiji način da se dugovanja namire. Postavlja se pitanje da li postoji neko ko veruje da mera prodaje stana u kojem dužnik živi ima ekonomsko opravdanje, pošto humanističko svakako nema. Da li je u interesu države i društva da se kroz sistem izvršenja fabrikuju socijalni problemi i pogoršava i onako težak položaj ranjivih grupa? Svako javno ovlašćenje, baš kao i svaka javna usluga poput odnošenja smeća ili održavanja zelenila, mora imati svoje utemeljenje u zadovoljavanju nekog opšteg, javnog, zajedničkog interesa.
Da li postoji opšti interes u tome da se povlašćena kasta izvršitelja bogati, dok zaduženi građani ostaju bez krova nad glavom?
Još u rimsko doba skovana je sentenca „abusus non tolit usum“, što u prevodu znači: Zloupotreba ne isključuje upotrebu. Još određenije rečeno, to što je sistem javnih izvršitelja zloupotrebljen za lukrativne interese manjine nipošto ne znači automatski da ne može biti upotrebljen za opšte interese svih. Na kraju krajeva, svako od nas se takođe može naći i u situaciji da putem suda naplaćuje svoja potraživanja, a za šta će nam posle trebati upravo efikasan sistem izvršenja.
Postojeći sistem javnih izvršitelja je međutim očigledno zloupotrebljen i kompromitovan i država je dužna da konačno nešto preduzme kako bi se taj sistem resetovao i doveo u funkciju cilja zbog kojeg je uspostavljen. Država ne sme nojevski da stavlja „glavu u pesak“ pred alavim izvršiteljima, a naročito ne pred kamufliranom spregom sa zelenašima. Pravedno bi bio da poštar jednom i njima pozvoni. Sve po zakonu.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Tatjana Manojlović)
